Како је српски обавјештајац открио тајне планове и приморао НАТО да одгоди бомбардовање Срба? (ВИДЕО)
Како је осујетио план да авиони НАТО, "блиц кригом" нападну Савезну Републику Југославију још 1998. због чега је агресија одгођена за пола године, а српским снагама омогућено да припреме одговор и сачувају многе животе? Због њега је засједао белгијски парламент. Да ли је обавјештајни подвиг генерала Милановића, био инспирација за лик пуковника Вранића, који смо гледали у серији "Мој рођак са села"?
Генерал Милановић детаље својих подвига испричао је за наш политички магазин Печат.
Генерал Милановић за себе каже да је један од српских официра који је најдуже био у рату са НАТО. Упућен је на обавјештајни задатак у Брисел у јануару 1995. након процјене Врховног савјета одбране да би се послије серије напада америчких и НАТО снага на положаје и насеља у Републици Српској и Српској Крајини - на мети западне војне алијансе могла наћи и Савезна Република Југославија, у првом реду Србија. Изабран је због свог оперативног, обавјештајног, али и дипломатског искуства у Алжиру, Тунису и Мароку.
- Задатак је био кључни, а то је оперативним и обавештајним радом онемогућити - не спријечити агресију, него онемогућити - створити услове да Југославија не доживи стратегијско изненађење. Шта то значи? То значи да будемо нападнути неспремни и у невријеме, као што је 1941. Њемачка напала тадашњу Југославију и истовремено да обезбиједим податке о потенцијалним снагама и циљевима који ће бити повод за агресију - каже генерал Милановић.
Са тешким, готово немогућим задатком Милановић се суочио без страха, сам и без помагача на терену, у граду који, кажу, има највише шпијуна по квадратном метру. И данас се сјећа једног разговора у Министарству иностраних послова.
- "Да ли знате гдје идете?", рекох "знам". "А да ли знате да је то карта у једном правцу?", рекох "знам". Каже "Ви сте прихватили то?". Ја сам му само рекао "ја сам положио заклетву отаџбини не да носим униформу Кнез Михаиловом, него да будем у функцији одбране земље" - прича генерал.
И тако је дотадашњи шеф Кабинета начелника Генералштаба униформу замијенио цивилним одијелом и упутио се у Брисел, али не као војни изасланик, већ као министар-савјетник у југословенској Мисији при Европској унији. За његов прави задатак нико није знао, а штитила га је само лажна биографија.
- Ако се може рећи, ја сам био сам међу неколико хиљада шпијуна и једно 17.000 дипломата, колико иначе у ЕУ има, и нико није знао до дана мог повратка ко сам ја. Одлучио сам да не радим по клишеу, ни по стандардима који су предвиђени, потпуно сам, стварао сам атмосферу око себе и сам се тако понашао да једноставно нисам створио - имао сам лажну биографију, да сам у МИП-у, у Дирекцији за праћење војних савеза - каже Милановић.
Прилику за први корак ка испуњењу своје мисије добио је након мјесец, када је као дипломата из православне земље позван на светковину у Грчку православну цркву.
- Оно што је мени од свега у цркви било интересантно, кад сам видио групу генерала и официра у униформи, рекао сам "ево су, ту сам" и наравно ту су Грци прије свега. Послије тога сам се испоздрављао са њима, размијенио визит-карте, они су мени дали њихове војничке из НАТО претежно, ја њима моју министар-савјетник. Онда смо причали, па су ми створили могућност позивом да можемо да се видимо повремено ако желим. Ја сам то дочекао, што кажу, као кец на десетку. Први мој контакт је био одлазак код грчког адмирала, то је чин генерал-потпуковника у НАТО, примио ме је, прошао сам процедуру ону рендгенску и све што је било потребно, при чему никад са собом нисам носио ниједан папир, нити ташну - прича Милановић.
Мало-помало, Милановић је постао чест гост у сједишту НАТО. Неријетко уз ракију или вино, српски обавјештајац градио је своју позицију међу официрима и дипломатама из разних земаља и долазио до информација, које је хитно слао за Београд.
- Тако сам ушао у те структуре и онда сам се послије тога састајао на разним мјестима са њима, они су већ били онако пристојно расположени да ми кажу шта ме занима, при чему сам увијек провјеравао информацију из два, теи извора. Никад нисам каснио, све је било у року од два, три дана, никад није каснила информација - каже генерал.
Генерал Милановић тако је стварио конспиративну мрежу "Олимпик". Назвао ју је по олимпијским круговима, јер му је на њих личила шема обавјештајног рада, коју му је објашњавао један кинески генерал. Бројала је више десетина људи највишег дипломатског ранга у НАТО и другим бриселским дипломатским мисијама. За њу нико није знао док Милановић сам, након повратка у Београд, није рекао да постоји.
- Тако да сам ја то заштитио оно како сам - на посебан начин сам шифровао свакога и није могао да се одгонетне. Могао је свако да добије тај папир, није могао да га одгонетне. Тако сам ја успио у ствари да оригиналну мрежу измислим, своју, личну, и мислим да је аутентична била - каже Милановић.
Желећи да оствари контакт с француским генералом, који је одбијао ангажовање Француске у агресији која се припремала, Милановић је упознао шефа његовог кабинета, мајора Пјера Анрија Бинела. С Бинелом се састао у српском ресторану Виноград и сазнао да је перспективни француски официр претходно био припадник УНПРОФОР-а у БиХ и да не крије симпатије према Србима.
- Између осталог, рекао ми је, а ја сам провјерио, да му је деда био на Солунском фронту и да је био на десном крилу наших снага према Бугарској да се спријечи Србима да се Срби не освете Бугарима за Топлицу и Јабланицу, и рекао му је "Синко, кад сретнеш Србина - скини му капу" - прича Милановић.
Захваљујући својим изворима, Милановић је крајем септембра 1998. године сазнао да НАТО планира напад на СР Југославију између 12. и 17. октобра, да би требало да траје 96 сати по моделу блиц-крига, уз огромна разарања.
- Значи прва фаза је - у првих 25 сати - уништити систем ПВО комплетан, радаре и све остало, ракетне системе и авијацију, а онда могу да се спусте ниско и да могу гађати циљеве на земљи, све оно – тенкове, пјешадију, касарне и остало, то је наредних 25 сати, 24 сата, па онда иде пауза краћа. Уколико у вријеме те паузе Милошевић не положи оружје, онда иде такозвана фаза апокалипсе, а то значи уништавати све, не бирати циљеве - појашњава генерал Милановић.
Трагајући за документом који ће потврдити ова сазнања, Милановић се у грчком ресторану, симболичног назива Судбина, опет састао са Бинелом. Правећи се да документ тражи француски генерал, Бинел је успио да га набави и донесе Милановићу у стан. Били су свјесни да се налазе у ситуацији опасној по живот, биду ли под присмотром.
- Пола један, ја не смијем да останем овдје ноћас, немам никога, никога из Амбасаде не смијем да позовем, сви су телефони на слушању, и кад је онај отишао ја сам то лијепо смотао у неке двије, три кесе, при чему су то биле кесе из маркета близу којег сам становао. Онда сам смотао то у неким папирима другим, онда у кеси за ђубре, и питам себе гдје ћу да изађем. И изашао сам као посљедња она протува, поред контејнера, подигао оно, бацио, али наравно једна кеса са одређеним најважнијим стварима је остала мени - прича Милановић.
Страх за живот остао је у сјенци страха да информација неће стићи у Београд. Заваравајући траг, Милановић усред ноћи стиже до Амбасаде, а у зору су подаци већ били на столу начелника Генералштаба у Београду.
-Наше су јединице све биле на положајима, значи посебно говорим сад о ракетним јединицама које су биле први циљ. Послије три дана, односно одмах је наређено да се изврши дисперзија свега тога, што је било јуче овдје, више сутра није, и послије три дана су Американци извршили сателитско извиђање и утврдили да има симболично помјерање циљева. Симболично - то не значи ништа, у војсци се помјера војска итд. нису уопште констатовали да је битно нешто. Али осми дан су обавијестили НАТО да нема циљева нигдје. И онда настаје хаос - гдје су циљеви, ко је открио планове, како је открио... На крају су уловили пуковника коме је овај мајор дао задатак у име генерала да одштампа план, и он га је одштампао и дао мајору, мајор га однио, ставио га у своју фиоку, чекао мрак и донио га код мене - прича Милановић.
Мајор Бинел је убрзо ухапшен. У истражном затвору признао је да је дао планове српском дипломати Јовану Милановићу, али не за новац, већ зато што је хтио да помогне Србима. Због тога што није могао да докаже да није дао план о фреквенцијама летења француске авијације, бива осуђен на затворску казну. Написао је и књигу "Ратни злочини НАТО-а", а 2012. предсједник Србије одликовао га је Орденом Обилића. Послије разоткривања, генерал Милановић наредних 50-ак дана проводи у кућном притвору.
- Освану све могуће новине свјетске - "откривена српска кртица у НАТО". Мене блокира полиција тог јутра. Увече је то објављено у дневнику њиховом француском, ја нисам за то знао. Ујутро мене блокира полиција са колима кад сам излазио из гараже, не дају ми четири полицајца, односно четири аутомобила полицијска да кренем према Амбасади. Значи, тог дана је била пуна улица репортажних кола и телевизијских камера, опсједнута Амбасада, траже информације итд. - прича Милановић.
"Агресија избјегнута, опасност није прошла", извијестио је у посљедњем извјештају из Брисела. О афери Милановић - Бинел која је, кажу, међу три највеће послије Другог свјетског рата, у новембру је расправљао и белгијски парламент. Пошто нису могли да га протјерају, одлучили су да сачекају да Милановићу истекне дипломатска виза и да га препусте улици. Постао је персона нон грата у ЕУ и НАТО. Уз много перипетија, Милановић са супругом ипак, преко Скопља, успијева да стигне у Београд на празник Светог Николе. Ту га је већ неколико година чекао генералски чин. За четири године колико је провео у Бриселу, каже, само су Грци у једном тренутку посумњали да нешто није у реду.
- Све структуре сам био покрио и сад он мене пита, кад смо мало попили, "А ко сте ви у ствари?". И ја гледам, како да их лажеш кад видиш да кидишеш на њих сваки дан, ја им кажем, а то је била прва година моје службе тамо - "пуковник". Каже "па кажи, брате, да знамо с ким разговарамо, немаш више никаквих проблема, `провалити` те нећемо, каже, шта ти треба - дођи" - прича Милановић.
Генерал Милановић је информације слао свакодневно. Неке од њих тицале су се и Републике Српске. Српској је, каже, посредно достављено 16 докумената, на више од 2.000 страница. У мају 1995. јавио је да НАТО планира бомбардовање Републике Српске, због чега је услиједило српско реаговње на терену, чиме је агресија одгођена за три мјесеца.
- Команда НАТО је одлучила тога дана, маја 1995. године да Републику Српску сравни са земљом, исти план, непромијењен, као за Југославију послије, односно Србију, боље рећи. Та одлука је на Савјету НАТО донесена негдје око 14 сати. И ја одем наравно у Амбасаду и откуцам информацију, насловљену на начелника Генералштаба овдје, а Перишић и Младић су били јако блиски, тако да није лутала информација негдје лијево или десно, и он пренесе то Палама. У осам сати увече се на телевизији појави, преносе изјаву Ратка Младића да је повезао Унпрофорце за циљеве, онда су они једноставно одустали од агресије - каже Милановић.
Из НАТО је добио и информације да ће се као повод за почетак агресије корисити исти модел инсценираних злочина, као што су Маркале и Рачак. Захваљујући разгранатој Милановићевој мрежи, све о чему расправља и одлучује НАТО - истог дана било би на столу војног и државног врха Србије. Сматра се да је био инспирација за лик пуковника Вранића у популарној серији "Мој рођак са села", због чега је, кажу, реаговала и Карла дел Понте.
- Тачно је тај долазак његов отуда, тачне су оне приче са оним тастом, био сам ја у сукобу са тим човјеком. Таст - тачно је, она учитељица није тачна, јер ја се нисам женио два пута, али је то Лале Павловић смислио како би појачао мало причу. Тачно је оно да сам пензионисан - трипут сам пензионисан и три пута враћен. На крају ванредно унапређен у чин генерал-потпуковника за заслуге за одбрану земље. Само то да знате. Само је војвода Мишић прошао кроз тортуру као што сам ја прошао - прича генерал Милановић.
Преживио је генерал Милановић и НАТО агресију на Србију која је услиједила у марту 1999. године, а приликом бомбардовања центра Београда, само 15 секунди био је бржи од смрти. Његов мотив у свему што је радио било је родољубље и жеља да помогне својој земљи.
- Љубав према народу, наравно, у највишем смислу. Дакле, ја сам знао шта сам добио, који задатак, знао сам који је ризик, и живот ме није интересовао. Страх који сам имао - само да ме не черече, да ми не ваде очи, а то што ће да ме убију - па нема везе, апсолутно нема везе. Послије тренутка кад сам сазнао да је документ стигао у Београд, ма ништа ме више није занимало - каже генерал.
Подвиг генерала Милановића нашао се и у дјечјој књизи "Срби против НАТО" Милана Бојића, а о њему говори и дјело "Јован Милановић - највећи српски обавјештајац" аутора Љубана Карана и Илије Кајтеза. Тако ће и генерације које долазе моћи да сазнају о храбрости и умијећу српског обавјештајца који је уздрмао најмоћнију свјетску војну алијансу и помогао свом народу када је било најпотребније.