Милош Теодосић завршио каријеру
Саопштење преносимо у цјелости:
- Драги пријатељи, поштовани љубитељи и познаваоци кошарке. Прије свега хвала вам на 30 година заједничке борбе, уживања, радости и туге. Дошао је тренутак да се опростим од једне фазе своје љубави према магичној игри под обручима.
Иза мене, иза нас, је много жеље, борбе, одрицања. Освојених трофеја, али и изгубљених финала. Све је то кошарка и све је то живот. И ја не бих ништа од тога мијењао, баш све бих - опет исто!
Хвала мојим Ваљевцима, мојој Србији. И свим тренерима уз које сам имао прилике да учим кошарку.
Нисам је (још) научио до краја. Размјењиваћемо знање и искуство још дуго она и ја. До краја живота.
Не бих посебно истицао појединце, одлучујуће минуте, најважније утакмице... Јер, сваки од тих "детаља" (тренери, саиграчи) били су важни за моју каријеру.
Највећа захвалност иде мојој породици. И највећи понос је код њих. У посљедње вријеме, схватио сам да је највеће богатство моје играчке каријере – имаћу шта да показујем дјеци! Само да још мало порасту... Пред њима ћу бити и јесам – најиспуњенији.
Не бих да правим личну грешку на крају, па иде једна групна порука: "Неизмерно ХВАЛА сваком, али дословце, сваком саиграчу. Сви сте ви од мене правили бољег кошаркаша. Памтим то".
Сви ми играмо за навијаче и због њих. Зато, хвала и њима, искрено и од срца. Пријали су аплаузи и подршка. Критике мотивисале, звиждуци јачали. Без обзира на клупску припадност, навијач увијек захтијева поштовање нас због којих су дошли у дворану. Током каријере нисам много читао коментаре нити обраћао пажњу на друштвене мреже, али сам јако добро осјећао сваки уздах у хали.
И сваки мук. Одатле долази инспирација, због тога тераш себе да будеш бољи.
И сад, да не одступим много од себе, а познато је да емоције нисам много отварао за јавност, ову ипак желим и морам да подијелим: жеља ми је да се зна како сам каријеру завршио у клубу који у мом срцу има – доминантно мјесто.
О љубави према Србији, игрању за њен грб и под вољеном тробојком, рекао сам све на паркету. Ријечима је немогуће описати тај јединствени, дивни осећај који још тиња у мени. Моја отаџбина ће за мене заувијек остати најважнија и највољенија.
Још једном хвала кошарко, видимо се и надаље, само без патика, дреса и шортса, преноси Б.92.