Штрбац: Камен би проплакао од свједочења родитеља страдале дјеце на Петровачкој цести
Коментаришући данашња свједочења пред Посебним одјељењем за ратне злочине Вишег суда у Београду у наставку суђења четворици хрватских ратних пилота у одсуству за злочине почињене у акцији "Олуја" у августу 1995. године, Штрбац је истакао да је то било нешто најпотресније што је у животу чуо, иако је дуго радио као судија и адвокат, а уз то се бави истраживањем и документовањем ратних злочина.
- Ко год је био присутан на суђењу пустио је сузу, јер човјек мора бити каменог срца да не заплаче послије свједочења Спасе Рајића, коме је на Петровачкој цести убијено двоје дјеце, а Јованки тринаестогодишњи син и муж, који су страдали у истим колима и у истом шлеперу, гдје су се нашли стицајем невјероватних околности - рекао је Штрбац.
Он је нагласио да је тек данас сазнао да је Крстан Вуковић тог кобног дана из Београда за народ Крајине возио камион са храном, односно паштетама, чији се остаци лименки и данас налазе код споменика на мјесту злочина, гдје су 7. августа 1995. године хрватски авиони бомбардовали избјегличку колону и усмртили 10 људи, а међу њима и четворо дјеце, док је рањено више од 50 особа.
- Те паштете су, када их је граната погодила, пуцкетале као оне нагазне мине "паштете". Крстан је пуних 15 дана чекао на граници да из Србије уђе у Републику Српску. Тог дана, када је кренуо напад на Крајину, најзад је пуштен, не знајући гдје су му жена, дјеца и родитељи - навео је Штрбац.
С друге стране, како каже, Крстанова супруга Јованка и кћерка су отишле у Бањалуку, док је син отишао аутомобилом са његовим родитељима.
- Када је видио шта се дешава, Крстан се шлепером окренуо и пошао куда је ишла избјегличка колона. Вратио се назад према Бањалуци и Србији. Покупио је сина Дарка /13/, а онда и двоје дјеце колеге Спасе Рајића – Невену /11/ и Жарка /9/ - рекао је Штрбац.
Они су молили оца да их пусти да уђу у камион да би путовали са Крстановим сином Дарком, кога познају и са којим су ишли у школу.
- Сви су се окупили, а ушао је и његов отац, пошто дуго нису видјели Крстана, који је био у Србији. Услиједио је директан погодак гранате у камион и погинули су све троје дјеце и Крстан. Ови други су израњавани. Страшно је било слушати данашње исказе, најприје Спасе Рајића, јер се видјело да он не може себи опростити што је удовољио жељи своје дјеце да оду од њега и иду са другом - истакао је Штрбац за Срну.
Не зна се, каже, шта је у Рајићевом свједочењу било потресније – да ли то што жали што је пустио дјецу у камион код колеге Крстана Вуковића или то што није ни слутио шта се десило док их је, по договору с Крстаном, чекао у ресторану поред пута, гдје је видио прелет авиона и чуо детонацију, али није могао да види да је граната ударила у камион у којем су му била дјеца, за шта је тек касније сазнао.
Јованка Вуковић, како је истакао Штрбац, још дуже је трагала за супругом Крстаном и сином Дарком, а дуго није ни знала да су њихови посмртни остаци сахрањени у Томини, родном мјесту њеног мужа.
Она је испричала да је кренула из Бањалуке, гдје је тада била, чим је чула да се нешто десило и лутала од болнице до болнице у нади да су њени најмилији живи и да ће их пронаћи.
- То је трајало док јој дјевер није рекао да у камиону који је Крстан возио нико није преживио и да су сакупили пар костију које су остале од њих. Она је то мало костију узела, што је остало од мужа и сина, и пренијела их у Апатин да их сахрани. Тек је касније сазнала да су њихови посмртни остаци у Томини. Страшна је та њихова прича и штета је што није било ниједне камере да се то пренесе - оцијенио је Штрбац.
Он је нагласио да до сада није чуо овако потресне приче са тако потресним посљедицама и толико боли код родитеља страдале дјеце, који су о томе свједочили.
- Најстрашније је што они сами осјећају кривицу зашто су дјеци дозволили да иду тамо као да себи пребацују нешто и жале што ни они нису погинули с њима. Такав закључак се намеће из онога што су испричали - рекао је Штрбац.
Он сматра да у наставку суђења, које је заказано за 15. септембар, треба учинити све да се одазову сви свједоци, јер се на данашњем суђењу није појавило троје позваних, уз различита оправдања, почев од тога да живе у Њемачкој или у Хрватској, па се плаше да би могли да имају посљедица због свједочења.
Све то је, како каже, разумљиво, али истиче да је потребно да сви свједоци који су дали исказе у истрази, то што су испричали потврде и у судници, јер је од изузетног значаја да суђење буде транспарентно и да се не оставља простор за било какве "рупе" на које би Хрватска могла да се вади и приговара, иако до сада није предузела ништа да започне суђење за злочин који су починили њени држављани, па им се због тога суди у одсуству у Београду.
Штрбац је још једном апеловао на све свједоке да се одазову позивима да свједоче пред судом У Београду, јер је уложен огроман труд да уопште почне суђење за злочине на Петровачкој цести и у Сводни код Новог Града, гдје је у авионском бомбардовању избјегличке колоне 8. августа 1995. године убијено троје људи, и да одговорни буду процесуирани.
За злочин на Петровачкој цести и злочин у Сводни оптужница је подигнута против припадника Хрватског ратног ваздухопловства Владимира Микца /67/ из Птуја, Зденка Радуља /69/ из Осијека, Жељка Јеленића /69/ из Пуле и Данијела Боровића /64/ из Вараждина због оправдане сумње да су починили ратне злочине против цивилног становништва.