Којић: Света обавеза сваког Србина да 5. јула буде у Братунцу
- Не постоји ништа тај дан што је веће и битније него доћи, поклонити се онима који су дали најсветије – живот за стварање Републике Српске, запалити свијећу и научити нешто - рекао је Којић.
Он је истакао да је од велике важности да се сваке године на обиљежавању страдања Срба у средњем Подрињу окупи што већи број људи.
Којић је истакао да је 80 одсто од 3.276 Срба, махом цивила, страдалих у средњем Подрињу и Бирчу убијено у периоду мај 1992. – март 1993. што јасно говори да Срби на том подручју нису жељели рат и нису били војно организовани.
Он сматра да млади у школама треба да уче о ономе што се дешавало у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату јер свијет и политичко Сарајево желе да представе потпуно другачију слику, а то је да су у рату страдали само Бошњаци, док се Срби представљају као геноцидан народ.
- Заправо ми смо страдалнички народ и то наша дјеца треба да уче. Чини ми се да нисмо научили добро лекције из Другог свјетског рата и зато нам се нажалост ово и поновило - рекао је Којић.
Говорећи о правном санкционисању починилаца злочина над Србима у средњем Подрињу, Којић је констатовао да је скоро у потпуности изостало и као примјер навео чињеницу да је ратни командант муслиманских снага у Сребреници Насер Орић на слободи.
Нико, каже, није добио адекватну казну у ни у међународном суду у Хагу, ни у БиХ.
Иако и њихови сународници знају какве су злочине чинили, Којић је истакао да никада није подигнута оптужница против Зулфе Турсуновића, као ни против главосјече из Подриња Кемала Мехмедовића, који је побјегао у Аустрију, одрекао се држављанства БиХ и узео аустријско.
- Све се зна ко је овдје чинио злочине и знамо да неће бити пресуђени - рекао је Којић и додао да је познато да је Суду БиХ много битније да пресуди Републици Српској, односно њеном предсједнику.
Ове године обиљежава се 33 године од великог страдања Срба на Петровдан 1992. године у селима око Сребренице и Братунца, када је убијено 69 и заробљено 22 војника и цивила, од којих нико није преживио, а десет се још воде као нестали.
Муслиманске јединице из Сребренице су током Одбрамбено-отаџбинског рата најчешће нападале српска села на највеће православне празнике, а на Петровдан 1992. године напале су села Залазје, Биљачу, Сасе и Загоне убијајући све што су стигли, пљачакајући и палећи српску имовину.
Тако су наставили реализацију плана етничког чишћења започетог у априлу исте године, према којем су уништавали све што је српско, да би трагове постојања Срба на овим просторима потпуно затрли, јер су, осим убијања и прогона цивилног становништва и уништавања имовине, уништавали и српска гробља и богомоље.