Сјећање на српске жртве из Подриња и Бирча: Правда на чекању више од 30 година (ВИДЕО)
Оно што највише боли није само губитак, већ ћутање правосудних институција и недостатак било какве казне за починиоце.
Безбројне сузе исплакала је Цвија Кандић из села Јежестица. За дан је изгубила мајку и два брата, а годину касније сахранила је и мужа. Сурови злочини остали су без казне.
- Остало нам је једно сироче од тог брата Драгана за 40 дана он је се родио. У овога брата Анђелка остала је кћерка од четири мјесеца. Снаја је можда имала 21 годину. Тако шта смо преживјели. Њему су главу одсјекли. Насер Орић је наредио. Играли су фудбал његовом главом. Нема данас њихових ратних злочинца, само наши, само су наши ратни злочинци - рекла је Цвија Кандић.
Село Факовићи данас је скоро пусто. Спомен-костурница свједочи о усташком злочину над 89 мјештана из 1944.године, а у посљедњем рату настављено је систематско уништавање српског живља. Дана Јешић остала је без оца и сва три брата.
- Године 1992. изгубила сам оца и Љубишу, убили су их на кућном прагу у селу Сеона у Факовићима. Послије 15 дана убили су ми Нину, то је моја стрина рођена, послије непуних шест мјесеци изгубила сам овог брата Милоја. Ране су у срцу велике и никад нећемо те ране пребољети - поручила је Дана Јешић.
Брано Вучетић из Бјеловца у рату је оста без мајке, оца, малољетног брата, а он сам је, иако тешко рањен као деветогодишњи дјечак одведен у логор у Сребреници, за који свијет не жели да зна.
- У општем нападу на Бјеловац изгубило је живот за пар сати 68 житеља села Бјеловца, а нас петоро је, Мира Филиповић и ја смо првенствено рањени, па онда такви одведени у логор са њено двоје малољетне дјеце. Оља која је имала само три године и Немања који је имао само седам мјесеци. Одведени смо у логор у Среберницу гдје смо провели 56 дана, без медицинске помоћи, врло мало хране и воде онолико само колико би преживјели - присјетио се Вучетић.
У селу Бјелован нема ниједне куће у којој неко није убијен или рањен, а злочиници нису штедјели ни жене ни дјецу, ни старце. Исто је било и у Зајлазју, Сасама , Биљачи и другим подрињским српским селима. За стравичне злочине нема казне нити правде за жртве, што боли њихове најмилије који данас живе само зато да би обилазили гробове. Најтеже је мајкама које су надживјеле своју дјецу и породицама које нису сахраниле посмртне остатке.
Новка Ђукић каже да свијећу пали своме анђелу, али и да свијећу пали и незнаном јунаку.
Милојка Вујадиновић додаје да још увијек трага за посмтрним остацима својих најмилијих.
- Још нисам нашла двије, три кошчице. То сам три године мучила се, ишла, ходала. Ишла у Тузлу, провоцирали нас, како год су хтјели -каже Ђукићева.
Да ли ће истина икада доћи до оних који данас у свијету дијеле правду, или им остаје само нада у божији суд , питају се породице убијених подрињских Срба.
Исидора Граорац поручује да је страшно да 33 године касније, нема осуђујућих пресуда.
- Злочинци који су чинили те злочине треба да одговарају! Да се налазе иза решетака, него слободно шетају, као слободни грађни, не само овдје у БиХ, него по цијелом свијету, и то је оно што је поразно јер овдје су страдали заиста и дјеца и жене и старци у својим кућама, на великим хришћанским празницима и нису ни у ком случају били никаква војна мета - рекла је Граорац.
Предсједник Организације породица погинулих Сребреница, Бранимир Којић поручује да је становништво убијано на највеће православне празнике.
- Уништавана нам је имовина. Овдје је био план да ми будемо избрисани са лица земље. Нажалост ни међународни суд неправде ни БиХ суд неправде, ја кажем намјерно неправде јер ми исмо дочекали правду и сигурно да нас то боли оно што је битно је да се ми окупљамо на оваквим поменима - нагласио је Којић.
Вапај породица погинулих за правдом ни 33 године након злочина нико не чује. Они поручују да српске жртве Подриња и Бирча никада не смију бити заборављене и да је очување сјећања на њих света обавеза данашњих генерација.