

Милановић: Заклали ми мајку која је вјеровала у добро у људима

Нинослав је имао само 13 година када је на Златибору, гдје су га родитељи склонили од рата, чуо да се његова мајка никада више неће вратити.
- Био сам код баке и деде, маминих родитеља. Мама није хтјела да изађе са нама, остала је у Сребреници `заштићена` као медицинска сестра од међународних војних снага /Унпрофор/. Чули смо да је нестала. Живот нам се претворио у неизвесност, а 1995. године смо сазнали да је убијена - испричао је Милановић.
Он је рекао да је према причању свједока сазнао да му је мајка у Сребреницу одведена из Бање Губер, гдје је помагала свакоме коме је помоћ била потребна.
- Онда су је камионом са осталима отјерали у Залазје и тамо је заклали. Била је распорена по цијелом тијелу - прича Милановић и додаје да је до породице прво стигла информација да је Раду "заклао лично Насер Орић".
Посмртни остаци Раде Милановић пронађени су на депонији у Залазју 2012. године. Породица ју је сахранила на локалном гробљу у селу Драглице на њеном родном Златибору, гдје уз њу почива и супруг Драгомир, који је преминуо прије 11 година, пише у књизи "Свједочанство о некажњеном злочину над Србима у Подрињу".
- Сваког 12. јула, на дан када је убијена, окупимо се овде са породицама. Дође и сестра из Ливна, брат из Пожеге и присетимо се мајке коју памтимо по томе што је све волела и што су је волели. Била је добра са муслиманима, лечила их, давала ињекције - испричао је Милановић.
СВЈЕДОЧЕЊА О МУЧЕЊУ МИЛАНОВИЋЕВЕ ПРИЈЕ НЕГО ЈЕ УБИЈЕНА
Медицинска сестра Радивојка Рада Милановић имала је 55 година када је смрт истргла из загрљаја најмилијих.
Новинар Кристина Ћирковић раније је забиљежила ријечи Радиног супруга Драгомира који је исрпичао да су му говорили да је његову супругу, послије страшних мучења, убио Зулфо Турсуновић из Сућеске, зато што је, наводно, давала погрешне ињекције болесницима.
У књизи "Планирани хаос" Ибран Мустафић навео је ријечи свог рођака који је гледао злочин.
- Кад сам дошао пред затвор, извели су све заробљене са Залазја и наредили ми да их повезем према Залазју. Када смо дошли до депоније, наредили су ми да зауставим и паркирам камион. Измакао сам се на пристојну даљину, али кад сам видео њихово дивљање и кад је почело клање, пребледео сам као крпа. Када је Зулфо низ груди саставио ножем болничарку Раду, при том је питајући гдје јој је радио-станица, више нисам имао храбрости да то гледам. Пјешке сам са депоније дошао у Сребреницу, а они послије довезли камион, а ја сам са камионом наставио кући у Поточаре. Каросерија је била сва крвава - навео је свједок.
Турсуновић је био мајор такозване Армије БиХ. Статус "преживјеле жртве геноцида" стекао је када је преживео војнички пробој од Сребренице до Тузле након 11. јула 1995. године. Турсуновић је умро као слободан човјек у осамдесетој години.
Остало је забиљежено и свједочење Миле Јањића о томе како је Рада из опасног окружења заједно са њим спасила Раму Кадрића Хљебару, о чему је и он сам дао исказ.
- Та жена одвела ме у свој стан гдје сам преноћио и ујутро ме одвезла до пекаре гдје сам нашао свој камион. Испратила ме из града мојим аутом који сам јој дао, тако сам се вратио у село. Чуо сам касније да је погинула. Тешко ми је и жао због тога и данас што нисам имао прилику да и ја њој помогнем и спасим је јер сам чуо да су је убили наши - навео је Кадрић у свједочењу.
НАПАДИ НА ЗАЛАЗЈЕ И САСЕ ДОКУМЕНТОВАНИ У АТЛАСУ ЗЛОЧИНА
Напад муслиманских снага на Залазје и Сасе на Петровдан, 12. јула 1992. године био је само један у низу напада на српска села Подриња у којима су мучки убијани српски цивили, а обавеза Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица је да те злочине документује, изјавио је в.д. директора Центра Виктор Нуждић.
Нуждић је рекао да је велики број Срба заробљених тог 12. јула у Залазју био одведен у Сребреницу, а затим убијен и њихова тијела су пронађена 2010. године.
Он је навео да је један од заробљених био судија Слободан Илић због кога је против ратног команданта муслиманских снага у Сребреници Насера Орића и вођен судски процес пред правосуђем БиХ.
- Овај процес завршио је срамном ослобађајућом пресудом за Орића - указао је Нуждић.
Он је подсјетио да су за злочине у Залазју, осим Насера Орића, били оптужени Изет Арифовић који је првостепено осуђен на 10 година затвора и умро, Суад Смајловић осуђен на три године, те Амир Салиховић који је ослобођен.
Овом злочину, нагласио је Нуждић, претходило је убиство народног посланика Горана Зекића у засједи на путу између Сребренице и Залазја 8. јуна 1992. године, што је била јасна порука Србима у Залазју шта им се спрема.
- Напад на Залазје услиједио је мјесец дана након убиства Зекића и тада је убијено девет лица. Овај напад је Војска Републике Српске успјела да одбије, а онда је на Петровдан услиједио страшан напад муслиманских снага - истакао је Нуждић.
Нуждић је указао да је обавеза Републичког центра да све ове злочине документује да се не забораве с обзиром на то да, према мишљењу правосудних институција на нивоу БиХ, не заслужују правду.
Он је навео да је Републички центар у Атласу злочина над Србима 1992. године евидентирао злочин над Србима у Залазју и Сасама.
Ово су само неки од злочина које смо евидентирали у Атласу. У нашој анализи током 1992. године евидентирали смо 26 масовних стратишта српских села Одбрамбено-отаџбинском рату, већ да је то настављена пракса из Другог свјетског рата.
Тог трагичног Петровдана јаке муслиманске снаге из Сребренице под командом ратног команданта у Сребреници Насера Орића, наставиле су систематско и планско етничко чишћење Срба у овој и сусједној братуначкој општини започето у априлу те године.
Упале су у више српских села убијајући, пљачкајући и палећи све што су стигле.
Осим 69 убијених на Петровдан 1992. године, нестало је и заробљено још 22 Срба од којих се 10 и даље воде као нестали, а велики број је рањен.
Након мучења и злостављања у сребреничким логорима сви су убијени, а посмртне остатке њих 10 случајно је пронашао тим за тражење несталих из Тузле 10. јуна 2011. године у Залазју, приликом тражења муслиманских жртава.
Послије више од годину дана, ти посмртни остаци су идентификовани и сахрањени 2012. године на Петровдан, два су пронађена и сахрањена раније, а за још 10 Срба несталих тог дана и даље се трага.