Од Друза из Свеиде до Срба из Републике Српске
Широм свијета, сукоби утемељени у етничким, културним и идеолошким подјелама – појачани агресивном централизацијом и успоном радикалног исламизма – угрожавају стабилност мултиетничких друштава. Од југоисточне Европе до Леванта, два наизглед различита сукоба – у БиХ и Сирији – освјетљавају дубоку глобалну тензију: тежњу ка културној и политичкој аутономији против централизујућих снага вођених етничким, идеолошким или вјерским апсолутизмом.
Сукоб цивилизација постао је, на регионалном нивоу, сукоб етничких група, често оркестриран уз тајанствени утицај страних актера. Недавне тензије између заједнице Друза у сиријској провинцији Свејда и џихадистички настројене владе Ахмеда ел Шаре одражавају стално трење између Републике Српске и БиХ.
На крају крајева, Западни Балкан, дуго познат као европско буре барута, и Блиски исток, који све више личе на вјечну свјетску кутију са каљеном, представљају примјер узнемирујућег тренда - судара између радикалног исламизма и деликатне таписерије мултиетничких друштава, пише ynetnews.
Ови географски удаљени сукоби одражавају дубљу борбу између ислама и западне цивилизације, која се сада одвија у Европи и Сјеверној Америци, гдје се сударају супротстављене визије идентитета, управљања и културе.
Прије него што се повуче паралеле између ових сукоба, кључно је обратити пажњу на свеприсутну погрешну карактеризацију - идеју да је отпор радикалном исламизму једнак исламофобији. Ово претјерано поједностављивање искривљује сложене геополитичке реалности и одбацује легитимне страхове заједница које се не боре против ислама као вјере, већ против идеолошког екстремизма, политичке маргинализације и културног брисања.
Друзи у Сирији, чија синкретичка вјера вуче корјене из исмаилитске гране шиитског ислама, отијелотворују јединствени духовни и културни идентитет који се често погрешно схвата унутар и ван муслиманског свијета. Слично томе, Срби из Републике Српске, једног од три конститутивна народа БиХ, вијековима су коегзистирали са муслиманским заједницама, пролазећи кроз историју обиљежену и сарадњом и трагичним сукобима. Њихов отпор не произилази из вјерске анимозности, већ из дубље борбе за аутономију, достојанство и опстанак усред притисака политичког исламизма, централизоване управе и социоекономске искључености. То су битке обликоване историјом, траумом и страхом од културног уништења, а не предрасудама.
Суштина њиховог отпора није против ислама као таквог, већ против политичког исламизма и џихадистичког екстремизма. У БиХ се то манифестује у растућој забринутости због идеолошких и геополитичких сврста. Федерација БиХ, коју претежно контролишу сунитске бошњачке политичке елите, показала је забрињавајуће знаке политичке радикализације и антисемитизма – што се, на примјер, види по отказивању Конференције европских рабина у јуну 2025. године и пријављеним напорима да се покрене отворена војна сарадња са Исламском Републиком Иран.
Важно је нагласити да, и у БиХ и у Сирији, локална политичка и социоекономска динамика – укључујући економску маргинализацију, политичку корупцију и неријешене историјске невоље – игра кључну улогу поред вјерских или идеолошких тензија. Друзи у Свеиди, на примјер, не само да пружају отпор џихадистичком режиму Ахмада ел Шаре, већ и истичу свој захтјев за економском безбједношћу и политичком заступљеношћу у све фрагментиранијој сиријској држави.
Слично томе, тежња Републике Српске ка већој аутономији мотивисана је не само етничким идентитетом већ и забринутошћу због политичке доминације и економске маргинализације унутар дубоко подијељене БиХ. БиХ је временом попримила карактеристике квазиколонијалног међународног протектората, са стварном моћи концентрисаном у рукама ОХР-а.
Примјетно је да је Кристијан Шмит, кога Савјет безбједности Уједињених нација није именовао, покушао да преузме овлашћења изван оквира Дејтонског споразума, једнострано доносећи законе, поништавајући домаће институције и заобилазећи уставне процедуре, чиме се позиционирао изнад уставног оквира БиХ.
Цијели текст прочитајте ОВДЈЕ.