Хрватска се поново обрачунава са мртвим Србима - сметају им и споменици
Овако некадашњи судија и предсједник Документационо-информативног центра "Веритас" Саво Штрбац објашњава разлику између српског и хрватског поступања са мртвима, а поводом почетка имплементације Закона о гробљима који Хрватима омогућава да српске споменике руше и уклањају.
Овај закон предвиђа да се сви споменици који "вређају" вјерске, националне, етничке осјећаје грађана Хрватске, који "вријеђају" вриједности домовинског рата или величају окупаторе и агресоре, што су за њих ЈНА и домаћи Срби - буду уклоњени.
Домовински покрет покренуо је поступак рушења два надгробна споменика у селу Жагровић код Kнина, јер сматрају да нису у складу са овим законом, те да вријеђају и омаловажавају такозвани домовински рат.
Ријеч је о два надгробна споменика на којима су преминули у униформи Југословенске народне армије.
Ови "увредљиви" споменици пријављена су за уклањање у Вуковарско-сремској, Сисачко-мославачкој и Шибенско-книнској жупанији.
Смета им празна капела
У току кампање за доношење овог накарадног закона, Домовински покрет, који је иначе иницијатор закона, често је комуницирао са хрватском јавношћу и у самом Сабору. Они су рекли да ће се срушити између 40 и 60 споменика, али да се неће рушити споменици који су изграђени прије 30. маја 1990. године, већ само они подигнути послије.
Тај закон о гробљима се у радној верзији звао Лекс Шошкоћанин, по Вукашину Шошкоћанину, команданту Борова села гдје је другог маја 1991. дошло до сукоба између домаћих Срба и хрватских снага.
Вукашин је постао српски херој и легенда, али је половино маја исте те године завршио у таласима Дунава под још неразјашњеним околностима. Породица му је изградила капелу и ту ставила његово тијело, а на плочи је писало ко је и шта је.
То је боло очи Хрватима све ове године и они су дуго разговарали о томе да га уклоне. Његово тијело је пренесено у Војводину, а прошле године у јулу су ту плочу разбили, по мраку наравно, након чега је потпуно уклоњена.
Нема више ни Шошкоћанина, ни плоче, али Домовински покрет инсистира да се чак и капела сруши, рекао је Штрбац за Спутњик.
Домовински покрет чине "чистунци" који су прошле недјеље основали комисију за, како они кажу, "утврђивање истине" везане за Други свјетски рат и враћање костију усташа и домобрана побијених по Словенији и Аустрији.
Они једноставно теже томе да "очисте" Хрватску по угледу на своје узоре нацисте и они морају, како сами кажу, "уклонити све оно што је четничко да не загађује хрватску земљу", објашњава Штрбац.
Њихова десница политички преживљава на основу тога, а што више мрзе Србе и све што је српско, то су "деснији".
Без части и људскости
Пријаву за уклањање споменика може да поднесе било ко, а Домовински покрет је прије десетак дана поднио пријаву за једанаест споменика које треба срушити на подручју Вуковара, док је њихов штаб из Шибенско-книнске жупаније поднио захтјев да се сруше и два споменика у Жагровићу.
Домовински покрет сву своју политичку позицију и опстанак на политичкој сцени гради на лажном чистунству и на тај начин одржавају државни наратив.
Они га овим још више продубљују, а тај званични хрватски наратив јесте да је 1991. агресију извршила ЈНА, која је за њих окупаторска војска, уз помоћ локалних Срба који су тамо живјели. За њих су и једни и други непријатељи и окупатори.
Штрбац подсјећа да у Србији постоје гробови непријатеља и окупатора из минулог времена, они су достојно сахрањивани и указивана им је ратничка почаст.
Увијек се у историји гинуло, каже он, било је ратова на свим странама, било је промена граница и нема европског царства које на овим просторима није пролазило и које није ратовало једно против других. Гробова је, каже, свуда, али однос према гробовима није исти.
Хрвати су чак порушили и споменик Николи Тесли усред Госпића, а сад га величају да је њихов.
Порушили су не тако давно и око 3.000 споменика партизаним и осталим антифашистима, погинулим људима у Другом свјетском рату.
Ово све говори о једном народу, хрватском народу, који опстаје на политичкој сцени искључиво на основу мржње према Србима.
У зависности од количине мржње према Србима, њихове странке добијају гласове.
Што је већа нетрпељивост и мржња, они добију више гласова са деснице.
Доста људи у Хрватској подржава овај закон, а то се видјело и по гласању у Сабору када нико није био против.
Страх од ћирилице
Иако је закон нечувен, Европска унија и међународна заједница не реагују на њега.
Ипак, они не реагују ни на горе ствари, подсјећа Штрбац, али такође додаје да када се сам закон прочита, он и не дјелује тако спорно.
Толико је добро "закукуљен", тврди Штрбац, иначе бивши судија.
Ми Срби, они који су остали у Хрватској, али и они који су прогнани, имамо тамо гробове својих предака, па и своје дјеце која су тамо погинула. Њихова имена су исписана ћирилицом и без обзира на то када су умрли, без обзира на то што су били дјеца или старци, бојимо се да ће њихови споменици такође бити срушени. Бојимо се с правом, јер је тога било и раније, прије доношења овог закона.
Споменици су уклањани због самовоље локалних шерифа, милом или силом, каже Штрбац.
Они паметни, који нису хтјели да ризикују, пренијели су споменике и тијела, однсоно посмртне остатке својих најмилијих на неко безбиједно мјесто, у Србију.
Нажалост, посмртни остаци се и дан данас преносе са мјеста на мјесто, а ћирилица је почела да се избјегава на споменицима, како мртви не би били дирани.
Овај закон постиже свој ефекат и људи су из страха да им неко не дира мртве почели да клешу надгробне натписе у латиници, закључује Штрбац.