Савка Мацура свједочи о монструозности "Олује": Свекру Хрвати одсјекли главу и три прста
Када је тог августовског јутра 1995. године Савка рекла двојици малољетних синова да из ранчева избаце књиге и понесу само стару гардеробу и патике, нису знали да ће то бити посљедњи пут да гледају свој дом.
Савка је имала 38 година када је њу, двоје дјеце и супруга Станимира, који је био члан парламента Републике Српске Крајине, пробудило гранатирање и пуцњава.
- Ја устала и кренула да се пакујем, супруг каже: "Гдје ћеш?". Кажем: "Идем нешто да спакујем, барем за дјецу". У том моменту зазвони телефон, предсједник општине Обровац је звао да супруг дође хитно у општину. И он је отишао. А ја не знам шта ћу, шта се дешава - прича у разговору за Срну Савка, која је заједно са супругом прије рата радила у "Далматинским рудницима боксита".
Кад поново зазвони телефон, чује супруга са друге стране жице, пита је гдје се налази, она одговара да је још у стану.
- Каже ми: "Што си спаковала, спаковала си, шофер долази по тебе". Питам: "Гдје идемо?", каже ми: "Не знам". Ја кажем дјеци да избаце књиге из ранчева, да узму неку стару гардеробу, старе патике и да вјероватно идемо негдје на село. Ја спаковала један кофер, у њему оно што носим свакодневно - сјећа се Савка, која послије тога није видјела супруга све до доласка у Србију, гдје су се поново нашли.
Савка са жалом каже да ни слике није понијела јер није знала да се неће вратити, све јој је остало. Понијели су само нешто гардеробе и документа.
У МАНАСТИРУ КРУПА ОКУПИЛА СЕ МАСА ЉУДИ, НЕ ЗНАЈУ ДА ЋЕ ОТИЋИ ЗАУВИЈЕК
Аутобуси њене фирме пуни жена и дјеце, одвезли су њену дјецу и њу до манастира Крупа, код којег је била маса народа. Нико није знао шта се дешава ни да ће отићи заувијек. Тада није било мобилних телефона, па Савка није могла да ступи у контакт са осталом породицом ни супругом.
Пошто је њен супруг из села Жегар, замолила је возача аутобуса да дјецу и њу одвезу тамо, код свекра и свекрве, гдје је била и њена јетрва, која је имала малу бебу и била трудна.
- Били смо у Жегару, не знамо ништа шта се дешава, само чујемо да тутњи. Већ је ноћ пала. Смркло се, свекар и свекрва легли, дјецу спремила у кревет, а мени се не спава. Око пола 11 увече, пошто је кућа била на брду, видим доље колоне аута - прича Савка.
Тада каже јетрви да скувају кафу и сједну испред куће, одакле види да се нешто дешава, да се аутобуси који су их довезли из Обровца помјерају. Савка се сјећа како ју је јетрва умиривала да не паничи.
У КОЛОНИ ЖЕНЕ И ДЈЕЦА, НЕМА ВОДЕ НИ ХРАНЕ, НОН-СТОП СЕ ПУЦА
Одједном, прича Савка, виде да се на прилазу пута према кући заустављају кола и из њих излази човјек, а није њен муж већ познаник Станко.
- То је Станко, видим да је позеленио. Каже: "Цуре, дођите на спрат". Кренусмо за њим, не питамо ништа, видимо да није нешто у реду. Пробудимо свекра, свекрву и дјецу. Станко каже да мора да се иде даље - присјећа се Савка.
У два сата ноћу, фирминим комбијем, у којем су само жене и дјеца, прикључују се главној колони из Книна, Лике, Госпића и крећу према Босни.
- Кад се сјетим, сва се јежим. Супруг је остао, нисам ни знала гдје је. У колони све жене и дјеца, нема мушког свијета, једино возачи. У колони нема воде, хране. Лако за нас, али за дјецу... Од неког смо добили пола киле шећера, негдје литру воде наточили, шећерили воду да дамо дјеци да барем нешто имају - потресено прича Савка.
Она каже да су се, кад су прешли у Босански Петровац, надали да ће се ситуација смирити, али су чим су стигли до Бањалуке схватили да им више нема повратка.
- Ништа нисмо знали ни ко је жив, ни ко је мртав. Кроз Босну су колону из авиона бомбардовали. Нон-стоп се негдје пуцало - прича Савка.
Били су уморни, па је колона стала крај неке шуме да се мало одморе, али није прошло ни сат времена, а неко јави да мора под хитно да се крене, да нападају муслимани и Хрвати.
СВЕКРУ ХРВАТИ ОДСЈЕКЛИ ГЛАВУ И ТРИ ПРСТА
- Свекра су ми Хрвати, усташе убили, одсјекли су му главу и три прста - прича Савка.
Она наводи да је свекрова кћерка живјела у Задру, удата за Хрвата, те да је 21. дана од почетка "Олује" дошла у Жегаре и нашла тијело свог оца, Савкиног свекра, испред куће.
- Био је август, тијело се већ сушило. Он није хтио да иде, није могао да напусти кућу, ипак је то био човјек од 72 године. Звао се Недељко Мацура. Глава му је била одсјечена и три прста. Такву смо информацију добили - свједочи Савка.
Она додаје да га је његова кћерка сахранила у задарском гробљу пошто јој нису дозвољавали да га сахрани у селу гдје је била породична гробница. Тек након неколико година, прича Савка, свекрва је отишла да га сахрани, па је, уз цијелу процедуру ексхумације, Недељко Мацура сахрањен у гробници у Жегару.
БИЛИ СМО КАО БАЛЗАМОВАНИ, ТЕК КАСНИЈЕ МЕ УХВАТИЛА МУКА, ПЛАКАЛА САМ
Савка напомиње да су преко Павловића моста из Републике Српске ушли у Србију, те до Старе Пазове, а да за супруга ништа још није знала. По њих је дошао рођак из Земуна, када је сазнала да јој је муж жив и да је у Гроцкој, код Београда, код тетке. Ту исту вече је дошао у Земун. Тако су се поново састали.
- Током тог пута од 12 дана од Обровца до Србије били смо као балзамовани. Никакав страх нисмо осјећали. Тек кад сам дошла у Србију, не знам гдје ћу, не знам за супруга, сестре, дјевера, свекра, свекрву, тек ме онда ухватила нека мука, па сам тек тада плакала - дрхтавим гласом прича Савка.
УСПЈЕЛА СЕБЕ ДА ПОБИЈЕДИ И ДА СЕ НЕ ВРАЋА УНАЗАД, ИНАЧЕ БИ ПОЛУДЈЕЛА
- Послије свега, успјела сам да саму себе побиједим у тим осјећањима, да не дозволим да се враћам уназад. Сматрам да бих иначе полудјела. Имаш све и, одједном, немаш ништа - каже Савка.
Она указује да не може да каже да је потпуно све потиснула, јер јој, с времена на вријеме, све то прође кроз главу, посебно када се састане родбина са којом се дуго није видјела.
- Када се састанемо са нашим, а шта ће бити тема, него то. Али, успјела сам сама себе да побиједим, да не размишљам толико, него да гледам напријед, да радимо, стварамо, да будемо здрави. Сада имам 68, супруг 70 година. Радим око куће, не размишљам уназад, него о будућности - истиче Савка.
Савка живи са супругом у Београду. Они никада нису отишли у Хрватску, али дјеца јесу два пута.
Савка је била технички цртач и са супругом је радила у "Далматинским рудницима боксита" у Обровцу. Имали су стан и живјели пристојно. Старији син је у вријеме "Олује" тек био кренуо у средњу школу, а млађи је ишао у основну.
- Никада супруг и ја нисмо отишли тамо, у Хрватску. Наш предсједник општине 18 пута ишао, а 19. пут га ухапсили - каже Савка, која својим свједочењем за Срну потврђује несрећну судбину сваког избјеглог Србина из Хрватске.