Миладин Драгојевић, слијепи ултрамаратонац из Челинца, припрема се за 24-сатну трку без престанка
Полумаратон 2019. године, три године касније маратон - 42 километра и кусур метара, помјерио своје и општељудске границе. Сада би да трчи 24 часа без престанка, пређе 140 километара и постане први човјек без вида којем је то пошло за вољом. Има 58 година и младост му није савезник али је своје одлуке одавно донио.
"Након што сам потпуно ослијепио 2007. године од посљедица ратних дејстава, нисам се најбоље снашао, али сам знао да не смијем да се самосажаљевам. Живот је један, а снага је у мени. Одабрао сам спорт и рекао себи да морам покушавати ако хоћу да успијем", каже у "Памтипричи" Радија Републике Српске.
И покушавао је. Успијевао. Челична воља и господски приступ обавезама. Када одговара на питање шта му недостаје за припрему наводи да му треба пар стотина марака за нове патке и суплементе у исхрани, а оставља утисак да би најрадије то прећутао. Требао би више да тренира трчећи напољу, али му није лако наћи асистента који би два пута дневно с њим трчао полумаратоне. Као Тајсону некада, када је тражио спаринг.
Супруга и троје дјеце. Мали Вук ће на јесен у школу, а да прича не би добила социјални карактер (јер није господски) заобилазимо детаље породичне пловидбе од првог до првог у мјесецу.
"Дрва су била квргава ове године па сам исцијепао само седам метара, а иначе цијепам дупло више. Имам један велики пањ, на њега ставим цјепаницу, опипам рукама, нанесем сјекиру и ударим. Концентрација је пуна, иначе...оде нога.“
Ноге ће још једном у историју, па би била штета оставити их на неком храстовом пању. Црни хумор је често пратилац оних који су на граници великих остварења, због којих просипају „Черчилове течности“. А и на једној би скакутао до циља.
Зна Миладин да би упињање да сваком објасни због чега трчи довело до тога да и мотиви блиједе или да се начну, а новинарска процјена је да је форестгамповски мотив тек на трећем мјесту („Трчим зато што ми се трчи“), иза породице и дјеце.
Има понешто и у челиначком духу, који је одувијек био спортски. До 4. октобра и сарајевског парка треба остварити много тихих побједа да би био спреман.
"Човјек је једини створ који може толико да трчи“, каже Миладин и закорачи на траку за трчање постављену у сутерену, чији се широки ремен окреће уз потмули и бескрајни звук који подсјећа на шум ријеке Врбање, стотињак метара од куће.
Репортажни запис: Драган Пајић.