РТРС у Сремским Карловцима: У мјесту у којем су избјегли Срби, наишли на отворена врата (ФОТО/ВИДЕО)
Сремски Карловци прије три деценије показали су да имају срце широко као равница, кад су пружили братску руку да помогну прогнаним Крајишницима. Нада Остојић Агбаба, која је на рјешавању избјегличких проблема радила више од 20 година, присјећа се тешких дана, када су невољници пристизали, најчешће само са кесом у рукама.
- Највећи пик, односно највећи број избеглица је овде у Сремским Карловцима био преко 3.000, а то је чинило 33 одсто избеглица у односу на број становника. Било је тешко гледати рањене, породице које су биле окрњене, нису знали гдје су им мужеви, очеви - присјећа се Агбаба, руководилац Одјељења за друштвене дјелатности, општу управу и заједничке послове у Општини Сремски Карловци.
Рађено је на интеграцији избјеглица, изграђено 40-ак станова, а куповане су и сеоске куће. И данас на подручју општине живи око 2.000 избјеглица, већина њих у оближњем Банстолу, који је "Крајина у малом". Овдје су сјећања на Олују и те како жива и болна.
- Ја сам била очајна, ништа друго, остало ми је све, ништа нисам понијела, празније руку сам дошла. У Петровцу је било најгоре кад су нас почели гађати, једва смо извукли главу и одатле - присјећа се Нада Тонковић избјеглица из Коренице.
Двадесет дана Нада није знала да ли је њен син Петар жив, а ни он - шта се дешава са породицом.
- Ја сам отишао такорећи трећи дан пошто сам био на положају. Морали смо да се извлачимо и било је тешко, то је тукло са свих страна, шта да радимо, тако је морало бити - додаје Петар Тонковић, избјеглица из Коренице.
На избјегличку муку подсјећа и тракторска приколица у дворишту Петрове куће, гдје са супругом Ђурђијом, избјеглицом из Барање, подиже двије кћерке.
- Из Титове Коренице дошла је, служи нас, што каже, за наше потребе – да превеземо дрва из шуме, нешто кад треба овако да се – сено, нешто, за наше потребе служи и то је једна успомена - додаје Ђурђрија Тонковић, избјеглица из Барање.
Јованки Дукић из Грачаца прије четири године изгорјела је кућа у Банстолу, али је успјела да је обнови захваљујући добрим људима и комшијама. Не заборавља ни кућу у родном крају, која је страдала за вријеме Олује.
- Кад ми је тај комшија Илија пустио писмо и рекао – Јојо, нажалост од твоје куће нема ништа него подрум – ја три дана нисам устајала из кревета, то је било страшно - каже Дукићева.
Радован Миљевић из околине Петриње имао је 12 година када се у избјегличкој колони нашао са сестром, баком и дједом. Данас живи на Банстолу са супругом и двоје дјеце. Кад је 15-ак година послије Олује први пут отишао у родни крај, затекао је поражавајућу слику.
- Свега се присјећаш оно како је било некад, дођеш – то је била шума. Значи све је било срушено, доста тога је било попаљено, запаљено, доста су опљачкали били, порушено је било, и зуб времена је учинио своје - каже Миљевић.
На Банстолу је изграђена Црква Благе Марије, прва - посвећена жртвама Бљеска и Олује. Њен старјешина с породицом се вратио из Америке, а супруга Јована у Олуји је избјегла из Книна кад је имала седам година. И данас памти страшне слике.
- С једне стране људи који иду пјешке, дјеца која исто тако сједе са стране, стари људи који су изнемогли једноставно нису даље могли, сахрањивани су поред пута, ужас, сјећам се Петровачке цесте, то ми је исто јако тешко сјећање - присјетила се Јована Хрвачевић, избјеглица из Книна.
Упркос свему, Крајишници марљиво раде, градећи нови живот и несебично дијелећи с другима. Родни крај носе у срцу, преносећи ту љубав и својој дјеци. Чак и назив локалне кафане подсјећа на завичај, кад већ у њега не могу да се врате. Примјећујемо да је овдје често женско име – Нада. Неки би рекли да и то говори – само по себи.