Стјепановић: Лажна пресуда потврдила истину о БиХ
Колумну преносимо у цијелости:
Лагати себе, народ и јавност да је оваква пресуда законита, да су Суд и Тужилаштво БиХ могли бити оформљени мимо одредби Дејтонског споразума, да се предметно кривично дјело могло увести у Кривични закон БиХ мимо парламентарне процедуре и мимо законодавних органа, да законе мијења неко ко нема на то право, као и да високи представник може бити било који странац којег предложи пар амбасада западних држава потврђује истину о БиХ, а истина је да је лаж рећи да је БиХ држава, да она има институције, законе, Устав и суверенитет када се устав може укинути на 24 сата, када Уставни суд крши одредбе Устава умјесто да их штити, када захтјеве за улазак у Европску унију испуњава ОХР умјесто БиХ, и најсвјежији примјер, када се легитимно изабраном предсједнику Републике Српске одузима мандат због осуђујуће пресуде за непостојеће кривично дјело.
БиХ се довела у ситуацију да уколико жели да опстане она мора наставити да живи у лажима, да те лажи шири и избјегава прихватити истину о себи. Водећи се таквом политиком, федерални политичари се уздају да ће милион пута изговорена лаж постати истина, да ће грађани и јавност прихватити те лажи као истину и "постати слијепи код очију".
Међутим, у таквом науму их спријечава управо Република Српска, као корективни фактор, која жели да ствари прикаже онаквим какве јесу, тј. да истина не буде скрајнута а лаж стављена на њено мјесто. Република Српска не жели да живи у лажима, да продаје свој суверенитет, независност и институције зарад страних интереса, јер би се на тај начин довела у исту ону ситуацију у којој се налази БиХ, земља са посебним потребама којој је потребна (страна) стручна помоћ јер нема правну способност да се сама о себи брине.
Таквим (не)функционисањем БиХ се довела у степен инвалидитета да не може схватити посљедице својих поступака, нити да види посљедице које произилазе. Једна од посљедица је нажалост и та да Европа и читав свијет свједочи представи каква није виђена, а то је да иако постоје закондавни органи они не доносе законе већ појединац, да иако такав закон није проводив тужилаштво и суд поступају по њему, и на крају да иако је народ изашао на изборе и гласао за свог предсједника, народу није дозвољено да он одлучује ко ће бити предсједник већ ће то одлучити неко ко до јуче није знао ни гдје се налази БиХ на мапи.
Овај поступак заправо је непобитан доказ и потврда да свако ко је спреман говорити истину и борити се против лажи не може обављати функцију, а поготово не тако утицајну и битну као што је функција предсједника Републике Српске. Исто тако, ова пресуда носи у себи и упозорење за свакога ко крене путем истине да се не налази на добром путу, већ да мора скренути с тог пута на пут лажи и неистине уколико не жели да му се због истине суди.
БиХ у својој ограничености не види даље од својих граница, па ће тако врло вјероватно и сам Уставни суд БиХ пожурити да одбаци апелацију одбране и још једном поврди да се ради о крњој институцији, како у функционалном тако и у интелектуалном смислу, водећи се поново политичким интересима а не правним нормама.
Али оног момента када ова пресуда дође пред Европски суд за људска права, када се по први пут у овом предмету почне примјењивати право и закон, када се поставе логична питања на која се једино могу дати нелогични одговори како би се оправдало доношење такве одлуке, тог момента ће се можда, ако имају имало стида и срама, зацрвенити и постидити они који су радили на доношењу ове пресуде.
Или ће се ипак потврдити Фројдова метода откривања људске глупости а то је да је "први знак људске глупавости потпуни недостатак стида и срама".
Можда ће у тим моментима и они који нису могли, смјели или жељели да виде истину схватити шта заправо ова пресуда представља, не за Републику Српску или његовог предсједника, већ за БиХ и њену судбину. Од овог момента урушени су и и последњи стубови владавине права, уставности и суверености БиХ.
Она се више не може назвати државом јер институције де факто не постоји осим у оним моментима када проводе иностране наредбе, не може се сматрати чланицом Уједињених нација јер занемарује одредбе Повеље УН (члан 2. тачка 7. Повеље УН) , не може тврдити да има устав као највиши правни акт јер је исти тај устав прекршен од стране институција попут Суда БиХ, Тужилаштва БиХ, страног физичког лица а као стари/нови непоштовалац Устава биће и Уставни суд. БиХ сада сасвим сигурно тоне у још дубљи муљ из којег је имала прилику да изађе.