Сахрањена Гордана Вила
Гордана Вила је функцију директорке обављала од 2021. године, гдје је унаприједила статус ове установе културе кроз организовање разних манифестација с циљем да је приближи свим генерацијама и врати јој мјесто које јој припада.
Прије тога, радила је као новинарка РТРС-а гдје је своју новинарску каријеру започела прво 2000. године на Радију Републике Српске, а од 2003. године прелази на Телевизију Републике Српске.
Једно вријеме обављала је и дужност руководиоца Информативно-техничког центра РТРС-а у Приједору.
За свој рад награђена је признањем "Срђан Алексић" за друштвено одговорно новинарство, које додјељују Хелсиншки парламент грађана Бањалука и Мрежа за изградњу мира.
Дипломирала је на Филолошком факултету Универзитета у Бањалуци у звању професор српског језика и књижевности, библиотекар. У библиотеци је пронашла своју мирну луку да настави да се бави оним што воли, књигом.
Међу свим њеним квалитетима који су је красили прво као човјека, потом новинара и, на крају, као директора библиотеке, била је њена неизмјерна снага, упорност и издржљивост.
Од ње су се опростили родбина, колеге, пријатељи и многобројни Приједорчани.
Од Гордана су се опроштајним писмом опростиле и колеге са РТРС-а.
"Иво Андрић написао је: Човјек не умире када га сахране, већ када га забораве. Гордана Вила остаје међу нама управо због тога што је њу - немогуће заборавити. Отишла је жена чије је име постало синоним за преданост у свему што је радила - култури, образовању, новинарству, али, прије свега – за људскост и топлину.
"Ријеч" је била њен позив. Знала је да пронађе реченицу која погађа у срце, да препоручи књигу која мијења живот, да разговор о писцима претвори у разговор о нама самима. Као новинарка Радио-телевизије Републике Српске доносила је приче у којима се чуо глас човјека, а не само сува чињеница. Увијек је знала да ријеч треба имати мјеру и смисао.
Гордана је своју професионалну каријеру започела 2000. године у Радио-телевизији Републике Српске, гдје је годинама дoприносила информативном и културнoм програму. Умијеће да слуша и да својим питањима из саговорника извуче оно најдубље, чинило је да се у њеним прилозима препознаје озбиљност, али и топлина људске приче. Била је новинар који није тражио сензацију, већ истину и смисао, човјек који је знао како да информација добије душу.
Показује то и признање "Срђан Алексић" за друштвено одговорно новинарство, које додјељују Хелсиншки парламент грађана Бања Лука и Мрежа за изградњу мира. За њу медији нису били само информисање, већ оруђе да помогне обичном човјеку. Примјер Гоцине преданости новинарству је - један мост. Срушен у поплави, оставио је становнике Малог Мирковца код Козарске Дубице без приступа саобраћајној комуникацији. Из дана у дан радила је једну те исту причу – причу о мосту, упорно и професионално. У почетку надлежни су игнорисали позиве мјештана Мирковца. Међутим, њена упорност довела је до тога да је тадашњи министар рекао: "Ма дај, направите више тај мост у Мирковцу!". И би тако. Још један проблем био је ријешен.
Са хуманошћу је наставила и када је постала директорка Народне библиотеке "Ћирило и Методије". Гоцина инцијатива била је оснивање "књижевног кутка" на Одјелу педијатрије и онкологије у приједорској Болници и прикупљање књижног фонда за њега – то је била Гордана Вила. Под њеним вођством, Библиотека је постала не само мјесто књиге, него и средиште културних догађаја, промоција, радионица и сусрета генерација. Вјеровала је да књига оплемењује и повезује људе, и то је вјеровање преносила на све око себе – колеге, читаоце, сараднике и пријатеље.
Гоцина љубав није била усмјерена само ка људима и књигама – Гордана је вољела и животиње. Вољела је свог Микија, мачка о којем је сањала и будна. Центар свијета био је Мики, а ми који смо слушали догодовштине, свједоци смо њених изгребаних дланова на којима се Мики играо. И док је тај посебан мачак био центар њеног свијета, несебичну љубав пружала је истовремено и осталим напуштеним животињама. О њима је говорила с њежношћу, бринула се и дијелила ту љубав, као да је у њима препознавала исту ону тишину и искреност коју је и сама посједовала.
У шали смо говорили да је Мики на првом мјесту, а њена вјечна животна љубав, њен Зока, на другом. Она се од срца смијала на наше констатације и збијала шале. Зоране, ми знамо кoлико је твоја Гоца живјела за тебе, за вас. Можеш да будеш поносан на жену и животног сапутника којег си имао.
Гоца је стварала ријечју, али и својим рукама. Доказ за то њено је мало царство у Горњим Гаревцима. Била је то једна од њених испуњених жеља - мала кућа, мали воћњак, свега по мало, али све њених руку дијело. Све што је почела стварати, баш тим рукама је и завршила, укључујући и њено непомовљиво купиново вино.
Њени најближи знају да је све што је радила било вођено љубављу – према породици, према послу, према Приједору, према људима са којима је дијелила свакодневицу. Била је ведрог духа, увијек спремна на осмијех и ријеч подршке, чак и у најтежим тренуцима.
Зна то њен отац Милош, који сада све ово гледа са неба, тада, сада већ давно, борила се наша и његова Вила, за сваки нови дан његовог овоземаљског живота. Свједоци смо били да није било лако, али није одустајала. Њена мајка Драгана, најбољи је свједок тога времена, али и оног послије тога, када је њена добра Вила, постала њен стуб и ослонац, звијезда водиља, која није сијала из даљине, већ увијек била уз њу. Била је њена Вила дијете, које би свака мајка пожељела, сваки родитељ.
Једна од највећих њених радости била је кад је постала тетка једном малом дјечаку, а сада тетка једном великом Пеђи, сину свога брата Горана. А вјероватно најбоље сваку њену врлину, сваку њену ману, ону њену људскост у души, зна њен Зоран, њен Зока, који је, док је Гоца била ослонац својој породици, био њен стуб. Скоро цијеле три деценије њена сјена, баш као и она његова. А имали су бројне планове, који сада, баш као и карте за концерт, одлазе са његовом Гоцом.
Одлазак Гордане Виле оставља празнину коју ће бити тешко попунити. Успомена на њу, међутим, остаће трајно урезана у животима оних који су је познавали. Њене ријечи, дјела и несебична преданост остају као насљеђе и путоказ.
Њени најближи – супруг Зоран, мајка Драгана, брат Горан, породица, пријатељи - врло добро знају кога су изгубили. А Приједор ће то тек да осјети.
"Вода и таленат увијек нађу свој пут", Гогине су ријечи, њен животни мото. Своје путовање није завршила, бар тако вјерујемо ми који је данас испраћамо. Вјерујемо да је само кренула неким новим путем, да је била неопходна на неком другом мјесту. Почивај у тишини књига које си вољела, Гордана.
Вила је преминула у суботу, 16. августа, у 49. години након краће и тешке болести.