Животна прича РВИ Жељка Милојевића о тешким ранама из рата, 23 године на морфијуму
Жељко Милојевић рањен је 29. јуна 1992. године на мјесту званом Пријека љут. Рањавање се догодило у пјешадијском обрачуну – погођен је из непосредне близине, рафалом са свега пар корака удаљености
Дио свједочанства Жељка Милојевића:
- У покушају да се извучем на сигурније мјесто, у помоћ су ми притекла двојица сабораца. Они су ми указали прву помоћ да не бих искрварио, и заједно смо се извлачили неколико километара до санитета који ме превезао у болницу у Требињу. Након једне ноћи проведене у Требињу, наредног дана сам транспортован у рисанску болницу, гдје сам био на лијечењу неколико мјесеци. Како рјешења за мој проблем није било, упућен сам у Београд, на ортопедску клинику Бањица. У потрази за помоћи покушавао сам и са италијанским и руским докторима, али без успјеха.
Године 1994. одлазим у Данску, у Рик хоспитал, гдје сам био на третману пар мјесеци – ни тамо резултат није постигнут.
У међувремену сам, захваљујући једном од љекара, излаган и представљен на самиту у Женеви, посвећеном специфичним ратним ранама. Период између тих болница често сам проводио на Институту "Симо Милошевић" у Игалу, уз несносне болове и тешке лијекове, укључујући и морфијум.
Послије Женеве, добијам позив за лијечење у Америци. Године 1995. долазим у Вашингтон код чувеног доктора Томаса Невајзера, који четири мјесеца покушава да ријеши мој проблем. Дјелимично успијева да санира инфекцију, али главни проблем остаје неријешен. Враћам се потом београдским и црногорским докторима, и настављам живот под јаким боловима и тешким лијековима.
У периоду 1999–2000. поново одлазим на лијечење у Америку, овај пут у Мејо клинику у Рочестеру (Висконсин), гдје потписујем да мој случај буде предмет истраживања. Упркос бројним испитивањима, нико се тада није одлучивао на хируршки захват. Тек 2015. године, након бројних молби доктора Бранка Прпе из Мејо клинике, доктор Мејн из Каносе (Висконсин) одлучује да направи специјални имплант за моје лијево раме и изврши операцију. Захват је успјешно урађен 19. јуна 2015. године.
Ипак, и након операције остајем на морфијуму – у том тренутку већ пуне 23 године. Љекари су ми саопштили да ћу имати још неколико операција због атрофије мишића. Међутим, крајем 2016. године, захваљујући упорним и снажним физикалним терапијама, успио сам да избацим морфијум и ојачам раме и руку. Од тада једном годишње одлазим на редовне контроле у Каносу код доктора Мејна. Након треће контроле речено ми је да више нећу имати потребе за додатним операцијама, јер сам својим трудом и физичким радом успио да стабилизујем стање.
Моја борба трајала је више од двије деценије, кроз бол, лијекове, операције и неизвјесност. Данас свједочим да се зна како су изгледале посљедице рата и шта значи носити ране цијели живот. Ово није само моја прича – ово је свједочанство о цијелој генерацији која је платила високу цијену.
Меморијални центар Републике Српске позива све чланове породица погинулих и несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата да подијеле своје свједочанство, те тако трајно сачувају сјећање на своје најмилије.
Сви који желе да оставе свједочење могу контактирати Меморцијални центар путем мејл адресе: komunikacije@mcrs.vladars.rs или путем броја телефона: 051/222-999.
Из Меморијалног центра Републике Српске напомињу да свако преузимање, умножавање или кориштење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.