Галијашевић: Саудијског генерала и лажног Шмита у Сарајеву примио Кавазовић, а све у славу секуларизма и европског пута
Колумну преносимо у цијелости:
Ко је стварна власт у Сарајеву тешко је закључити, али да у Сарајеву памети нема ни на једној адреси данас схватају и слабо обавијештени.
Без познатих научника, књижевника и пјесника, без ичега вриједног што би се артикулисало, ова духовна касаба представља јединствену оставштину османске тираније, квазиимперијалног аустроугарског идентитета, комунистичке бахатости и безбожништва, те вехабијске "авангарде".
Од тренутка када се, у јединственој борби против везирског града Травника, први пут изборило да буде центар власти, ово Сарајево титулу и положај је љубоморно чувало снисходљивим односом према свакој сили, одакле год дошла и каква год била.
КАТАКЛИЗМА ИСЛАМИЗМА
Било је тренутака када су други и другачији, долазећи с привидне периферије, снажно покретали ту жабокречину и стварали непревазиђена дјела, богатог стила и изражаја, пуна вриједних поука. Али… свака нова власт захтијевала је одрицање од створеног и негирање посебног и вриједног. Они без којих Сарајево никада ништа није знало створити, отишли су на боље мјесто; а боља мјеста били су и Тузла и Травник, Бихаћ и Зеница – Београд и Загреб, Беч и Пешта. Сарајево их се олако одрекло у име властите себичне природе, глади и бједе, жеље да буде власт или уз власт и због свог плитког ума.
У овом граду поштовани и опјевани су многи никоговићи, пандури и ушљиви властодршци; у њему су се повампирили Амин ел Хусеини, Хусеин Ђозо, Мустафа Бусулаџић и Мухамед Панџа, док су из њега протјерани Меша Селимовић и Мак Диздар, а у њему уморен Хамдија Поздерац.
Квазиелита, пуки чиновници ове касабе нису анатемисали само дојучерашње Сарајлије – прогањали су они моћним полугама власти, каква год она била, Дервиша Сушића и Скендера Куленовића, а великан и нобеловац Иво Андрић проскрибован је и извријеђан да би заједно с Петром Кочићем, Светозаром и Владимиром Ћоровићем, Алексом Шантићем и Јованом Дучићем, сви скупа били означени мрзитељима Босне, а посебно муслимана. Мустафу Голубића, Османа Ђикића баш као и војводу Степу, Мухамеда Мехмедбашића и Гаврила Принципа сарајевски духовни јањичари су наврат-нанос протјерали са улица, из библиотека и из колективног памћења.
Плејада снажних историјских личности, духовних стваралаца и умних људи добила је етикету непријатеља и оптужена да је нанијела више штете "земљи Босни" него све стране војске које су кроз њу марширале. Стварност се затрпавала утјехом јадника, да с друге стране плота "чучи непријатељ" који спрема нападе, али да је и њему тешко, да нема од чега да живи и да је захваљујући баш Сарајеву, он на издисају и пред пропашћу.
Да се оснажи та кукавичка идеја туђе пропасти, као метафора скретања пажње од наше судбине, побринули су се плаћени кукавни новинари, у ствари, ситне уходе, жбири и политички полтрони, идеолошки трабанти – квазиновинари, с минорним конзументима својих информација; са малим, необразованим, надрнданим интернет бојовницима пуним мржње и лажне храбрости, дубоко сакривени иза свог nickname-a, ратовали су за ту идеју псовкама, увредама и пријетњама, откривајући да трактати о патриотизму, у Сарајеву блиским срединама, и нису ништа друго до гомила фекалија, која плута у сваком кутку мишљења и осјећања, присутних и лансираних из те касабе.
ВЈЕРА КАО НЕВЈЕРА И СТРАНПУТИЦА
Ислам – који значи мир и покорност Богу – никада није заживио на овом страшном мјесту. Ни трага од праве вјере; нигдје исламске јуриспруденције, егзегезе и теологије (фикха, тефсира или келама) а есхатологије и свјести о ахирету ни у траговима. Штавише, оснивач владајуће династије чије је рођење скромно обиљежено Алија Изетбеговић јавно је поручио да ће жртвовати мир због суверености.
Лажни муслимани у Сарајеву су ову поруку преточили у идеологију сталног сукоба: сувереност у односу на Србе и Хрвате је важнија од мира и покорности Богу, тј. ислама, а сувереност у односу на стране силе нити је постојала, нити била циљ. У славу Хитлеру, Клинтону и Алији, животном филозофијом јегуље и глисте, гмизало је Сарајево све ближе свом потпуном бесмислу и безизлазу, јер ничег у тој идеологији није било осим мржње.
Заступници те аутентичне идеологије били су касабалије а неки су их звали и балије. Слинавци за које су аутентични национални дух, култура и биће у цјелини били само мртво слово на папиру. Вјекови проживљени у Сарајеву оставили су планетарно разочарање у поразима два свјетска рата, у којима је историја на сваки могући начин демантовала побједничку утопију и обећања локалних лидера.
На крају свега, на западу и истоку, препознаје се главни и нерјешиви проблем у БиХ код Бошњака: „вјера је нација“ а „ислам је и завичај“, с тежњом да сви муслимани буду у једној држави, уређеној по исламским начелима. Алија Изетбеговић ће тај проблем прогласити за циљ и идеал, па претворити у највећу могућу пријетњу – стални извор сукоба.
Својом Исламском декларацијом, политичком праксом Младих муслимана и Странке демократске акције, исписаће јединствени епитаф свом народу, кога је он, лично, мрцварио и на крају дотукао, мржњом и исламизмом. Зато је вијек од његовог рођења спао на породично и страначко сјећање.