Пашалић: Страх јачи од политике - како опозиција бјежи од избора којима се надала
Текст преносимо у цијелости:
У Републици Српској данас постаје све јасније: опозиција на изборе за предсједника Републике - неће иако им се сама надала и за њих договарала и припремала. Разлог није ни "принципијелан", ни "стратешки". Разлог је прост - немају шансе.
Током читаве кризе понашали су се неадекватно. Умјесто да покажу одговорност и јединство у тренутку када је Кристијан Шмит покушао да демолира институције Српске, они су лутали, губили компас и међусобно се препуцавали успијевајући само да смијене предсједника СДС Милана Миличевића. Највећи парадокс - опозиционари су више мрзили једни друге него СНСД, с којим наводно ратују. Зато је било и немогуће постићи минимум јединства који би им дао кредибилитет.
Умјесто да стану уз приједлог о Влади националног јединства, они су га ирационално одбили. Заједнички наступ демонстрирали су једино када им је сарајевска Тројка обећала власт на нивоу БиХ. Резултат тога? Ништа. Нису добили ни фотељу, а повјерење свог бирачког тијела из Републике Српске озбиљно су упрљали.
Посебно је апсурдно што су до пред који дан најављивали излазак на изборе. Игор Црнадак је говорио да опозиција мора да "искористи прилику" и дође до свог предсједника, Небојша Вукановић је одбијао кандидатуру док не види потез СДС-а. А онда су истраживања јавног мњења дошла као хладан туш: против СНСД-а и његовог кандидата - губе у свакој варијанти. И ту долазимо до кључне истине: не повлаче се јер неће, повлаче се јер не могу.
Да су од почетка кризе показали јединство, гласали заједно са већином у Народној скупштини, пружили принципијелну подршку Додику у судским процесима који су правни апсурд 21. вијека, данас би имали легитимну основу да кажу да бојкотују изборе из принципа. Овако - бојкотују из страха.
А страх није политика. Страх је капитулација. Зато се већ сада јасно види да су и избори 2026. године за њих изгубљена битка. Јер СНСД је, допада се то некоме или не, показао оно што они немају - зрелост, адаптивност и прагматичност. А у политици, увијек и свуда, зрелост и прагматичност побјеђују острашћеност и неодлучност.