Тадић: Функција тежа од олова
Колумну преносимо у цијелости:
Не постоји тежа и ризичнија политичка функција од функције предсједника Републике Српске. Од девет особа које су је обављале њих седам је било или јесте под неким видом међународних санкција. Четворо је било изложено судском прогону. Троје је осуђено. Радован Караџић и Биљана Плавшић у поступцима пред тзв. Хашким трибуналом, а Милорад Додик због тога што се супроставио Кристијану Шмиту и није одустао од извршавања својих уставних предсједничких дужности. Један од предсједника, Милан Јелић, у току манадата је преминуо. Мора се признати да таквих околности није било у вези са вршењем било које друге политичке функције, не само у Републици Српској, него и у ширем окружењу. Поготово не у току тако кратког периода постојања неке функције, јер се ради о свега тридесет и три године њеног постојања. То јасно говори о томе колико је важно да је снажна и аутентична личност свако кога народ изабере на ту громобранску позицију Републике Српске.
Осим наведеног, посебно треба истаћи, у току три досадашња редовна предсједничка мандата долазило до тога да се због ванредних околности мора рјешавати питање омогућавања континуитета рада те функције. Упркос таквој пракси, Уставом Републике Српске до сада није регулисано питање ко до пријевременог избора новог предсједника Републике обавља послове Предсједника Републике Српске, а након што у току трајања редовног мандата, због било каквог разлога, дође до престанка мандата изабраног предсједника Републике. У сваком од три досадашња случаја поступало се другачије.
Биљана Плавшић је била в.д. предсједника Републике
Прва ситуација у којој је Република Српска била пред рјешавањем питања омогућавања функционисања и континуитета предсједничких дужности, а због престанка обављања те функције од стране предсједника Републике у току трајања мандата, тиче се повлачења Радована Караџића из политике. Документ о његовом повлачењу и преузимању функције привременог вршиоца дужности предсједника Републике Српске никада није објављен у Службеном гласнику Републике Српске и најпоузданији извор је књига „Интервјуи и говори др Радована Караџића“ коју је 2005. године у Београду објавио Међународни одбор за истину о Радовану Караџићу. У документу насловљењном као „Изјава“ од 20. јула 1996. године стоји сљедећи текст:
"Доле потписани поново потврђују своју обавезу да испуне Општи оквирни споразум о миру, са анексима преговараним у Дејтону и потписаним у Паризу 14. 12. 1995, и изјављују сљедеће. 1. Од 19. 7. 1996. године, др Биљана Плавшић је преузела функцију привременог вршиоца дужности предсједника Републике Српске, до завршетка избора 14. 9. 1996. године, заказаних у складу са Дејтонским мировним споразумом, када ће бити изабран нови председник. Тиме је од 19. 7. 1996. године, др Радован Караџић напустио дужност председника РС, као и сва овлашћења која из ње проистичу".
Изјаву су потписали Радован Караџић, Момчило Крајишник, Биљана Плавшић и Алекса Буха, а свједочили су својим потписом Слободан Милошевић и Милан Милутиновић. Посљедње што је у Службеном гласнику Републике Српске објављено са потписом Радована Караџића, као предсједника Републике, била је Одлука о помиловању осуђених лица. Та одлука је објављена у броју 17. Већ у сљедећем 18. броју објављена је прва одлука са потписом Биљане Плавшић, као "в.д. председника Републике". Радило се о Одлуци о именовању повјереништва за општину Олово. Између те двије одлуке у Службеном гласнику Републике Српске није објављено нити једно једино слово које би говорило о томе како је Радован Караџић престао бити предсједник Републике и како је Биљана Плавшић постала "в.д. предсједника Републике". Биљана Плавшић је користила наслов "в.д. предсједника Републике" све до Општих избора 1996. године, а на којима је изабрана за предсједника Републике. Први документ објављен са њеним потписом и функцијом предсједник Републике био је Закон о Војсци (Службени гласник Републике Српске 31/96).
Иако је постојала поменута изјава о преносу дужности, Биљана Плавшић је схватала да је она проблематична и са становишта уставности. Због тога је повела озбиљну акцију појачавања њене легитимности, која је укључивала и тражење подршке изван скупштинских клупа, а међу тадашњим ванпарламенарним странкама, које су већ на првим сљедећим изборима постале парламентарне. Био сам присутан на том састанку одржаном у салону Банског двора у љето 1996. године.
Добро се сјећам и бравура о правном језику Предрага Гуге Лазаревића који је врло увјерљиво објашњавао Биљани Плавшић да је она предсједник, а не вршилац дужности предсједника Републике. Није успио да је увјери.
Петар Ђокић није био в.д. предсједника Републике
Сљедећа слична ситуација десила се убрзо након прве. Никола Поплашен избаран је за предсједника Републике на Општим изборима 1998. године. Кршећи Дејтонски мировни споразум тадашњи високи представник Карлос Вестендорп је 5. марта 1999. године објавио да Николу Поплшашена смјењује са функције предсједника Републике. Наступила је уставна и политичка криза која је трајала до избора новог предсједника Републике на Општим изборима 2000. године, а када је на ту дужност изабран Мирко Шаровић. Народна скупштина је у марту 1999. године одлучила да не прихвата Вестендорпову одлуку, а у септембру исте године одустала од те своје одлуке. У предсједничком мандату Николе Поплашена потпредсједник Републике био је Мирко Шаровић, Петар Ђокић је био предсједник Народне скупштине, а Милорад Додик је био предсједник Владе. Никада нико од њих тројице, а ни било ко други, иако су нуђени од стране високог представника Карлоса Вестендорпа да их он својом одлуком инсталише, није прихватио да се нађе у улози в. д. предсједника Републике. Дакле, иако има много текстова у којима новинари и правни аналитичари помињу Петра Ђокића као вршиоца дужности предсједника Републике, он то никада није био, нити је на приједлог странаца прихватио да то буде. До истека Поплашеновог предсједничког мандата, закони Републике Српске објављивани су у Службеном гласнику Републике Српске без предсједничког указа. Никола Поплашен, иако у потпуно несвакидашњим условима, за један број људи словио је као предсједник Републике, а за други као предсједник Републике кога је смијенио високи представник. Добро знам кроз шта је све пролазила та институција Републике Српске, јер сам све вријеме, као шеф Кабинета или савјетник предсједника Републике, учествовао у свему томе.
Игор Радојичић није био в.д. предсједника Републике
Трећи пут пред истим проблемом Република Српска нашла се због тога што је предсједник Републике Милан Јелић, који је изабран на Оштим изборима 2006. године, преминуо 30. септембра 2007. године. Након његове смрти Народна скупштина је 01. октобра 2007. године, а са намјером да регулише ово питање ради привременог омогућавања обављања послова Предсједника Републике до избора новог предсједника Републике, донијела Привремену одлуку о обављању неодложних послова из надлежности предсједника Републике Српске (Службени гласник Републике Српске 5/08). Привремена одлука обухватила је сљедеће надлежности предсједника Републике: представљање Републике; доношење указа о проглашењу закона; обављање послова из области безбједности и односа Републике са другим државама и међународним организацијама; одлучивање о повјеравању послова потпредсједницима Републике Српске. Послови су повјерени тадашњем предсједнику Народне скупштине Републике Српске Игору Радојичићу. Трајање одлуке било је ограничено до избора новог предсједника Републике. Убрзо, Привремена одлука била је предмет преиспитивања код Вијећа за заштиту виталног националног интереса Уставног суда Републике Српске, а оно је својом Одлуком број УВ-5/07 од 27. новембра 2007. г. (Сл. гл. Р.С. 2/08) утврдило да Привременом одлуком о обављању неодложних послова из надлежности предсједника Републике Српске, број: 01-1558/07 од 1. октобра 2007. г. нису повријеђени витални национални интереси конститутивног бошњачког народа. Битно је истаћи да је у тој Одлуци утврђен став Уставног суда у коме се каже:"Имајући у виду да је Народна скупштина орган Републике који врши уставотворну и законодавну власт и која је представничко тијело свих грађана у Републици Српској, Вијеће сматра да та институција има обавезу да у оквиру уставних овлашћења употријеби све правне инструменте потребне за функционисање органа Републике".
Привремена одлука, осим на наведени начин, није била оспоравана од стране било кога другога. Дакле, према оцјени Уставног суда, Народна скупштина поступила је на уставан начин омогућавајући функционисање Предсједника Републике Српске, као органа Републике, а што се у у конкретном случају, у смислу чињенице да Устав не регулише ово питање, може тумачити тако да је Народна скупштина ту обавезу извршила на начин који Уставом није недопуштен и/или који Уставом није другачије прописан, па је самим тим могућ с обзиром на ниво одговорности Народне скупштине за функционисање органа Републике, те да и њена надлежност у том смислу није спорна имајући у виду да је она надлежна за таква питања, као орган уставотворне и законодавне власти. Међутим, оно што је посебно занимљиво јесте чињеница да се у јавности говори да је Игор Радојичић био "в.д. предсједника Републике", иако не само да му није додијељен такав наслов, него су и одлука Уставног суда и Привремена одлука Народне скупштине у Службеном гласнику Републике Српске објављене тек након што је већ извршен избор Рајка Кузмановића за новог предсједника Републике. Привремена одлука није била на снази у периоду између њеног доношења, па до 28. децембра 2007. године, када је Рајко Кузмановић званично преузео дужност. Она је објављена тек 28. јануара 2008. године, а у њеној тачки III стоји да "одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у Службеном гласнику Републике Српске" (Службени гласник Републике Српске 5/08). Био сам посланик у том сазиву Народне скупштине и противкандидат Рајку Кузмановићу, па су ми добро познате све тадашње недоумице у вези са овом темом.
Уставно или ad hoc рјешење?
Иако није био било мали број оваквих случајева, Народна скупштина до сада није нашла начин да ово питање регулише уставним одредбама. Tо се донекле може и оправдати чињеницом да се заправо и не може предвидјети свака могућа опција до које може доћи под притиском странаца или на други начин, а што су до сада углавном били разлози због којих је долазило до угрожавања функционисања предсједника Републике. Због тога се показало да је од фиксног уставног рјешења неупоредиво сврсисходније то да Народна скупштина задржи маневарски политички простор да у свакој посебној прилици рјешава ово питање, прије свега имајући у виду специфичне политичке околности које наступају од прилике до прилике. То је, као што је већ наведено, и начелан став Уставног суда Републике Српске заузет приликом рјешавања питања Привремене одлуке из 2007. године.
На крају овог прегледа желим посебно напоменути и то да је он настао искључиво из потребе да се у актуелном политичком тренутку, у коме се многи новинари, правни и политички аналитичари баве овом темом, у јавности појави текст који отклања непотребне и штетне неспоразуме и на правнички прецизан и фактографски тачан начин говори о три раније ситуације у којима је у вези са вршењем предсједничке функције постојала криза и потреба да се осигура њен контнуитет. Преглед нема никакву амбицију да утиче на будуће одлуке у вези са овим питањем, али има амбицију да оне у јавности не буду расправљане уз коришћење нетачних навода и/или погрешних псеудоправних анализа које су се нажалост већ појавиле.