Бубић: Tумачење закона у саопштењима за јавност Суда БиХ представља потпуну ерозију владавине права
Бубић, бранилац предсједника Српске, појаснио је да се произвољно се тумаче правне посљедице осуде мимо сврхе и циља одредаба Кривичног закона БиХ, занемарујући да се кривичне норме тумаче граматички и уско, а не екстензивно.
Он је напоменуо да су политичке странке политичке странке удружења грађана и да било која функција у странци, укључујући и предсједника странке, не може представљати вршење власти, односно вршење "службене дужности", полазећи од сврхе и циља правних посљедица осуде из Кривичног закона БиХ.
Саопштење Бубића Срна преноси у цијелости
Посљедњих дана свједоци смо наставка јавног прогона и дискредитовања предсједника Милорада Додика произвољном "аргументацијом" да не може бити ни предсједник политичке странке – Савеза независних социјалдемократа (СНСД).
Више није ријеч о судским одлукама већ компилацијама "јавних саопштења" и наводних "одговора на упит" Суда Босне и Херцеговине (БиХ) достављених агресивним порталима, као што је текст "Рапорт доноси експлозивно тумачење Суда БиХ: Додик не може бити ни предсједник СНСД!", од 14.10.2025.године, објављен од стране Raport.ba. Није ријеч само о наведеном порталу, већ чињеници да су текст преузели и објавили бројни медији не само у БиХ већ у читавом региону.
Произвољно се тумаче правне посљедице осуде мимо сврхе и циља одредаба Кривичног закона БиХ, занемарујући да се кривичне норме тумаче граматички и уско, а не екстензивно.
Комуникација судова с јавношћу је нужна и важна због повјерења које јавност треба имати у правосуђе. Али када "саопштења за јавност", умјесто обавјештења јавности о чињеницама и догађајима у раду установе, садрже тумачење закона (права) онда је то недопуштена импровизација која озбиљно нарушава принцип владавине права, а тиме и ауторитет суда. Тумачење закона даје се само у судским одлукама. Ово се прихвата као аксиом у праву и кључна премиса независности судија у појединачним предметима. Штавише, напуштен је законодавни оквир који је омогућавао заузимање “општих правних схватања” код тумачења закона, од стране кривичних, грађанских, управних одјељења судова или опште сједнице судија. Међутим, у кривичном поступку, као и поступку одузимања мандата предсједника Републике Српске Милораду Додику то се занемарује. Право се тумачи у "саопштењу за јавност" за шта оправдање не може бити околност да правне посљедице осуде нису материја за судску одлуку, већ наступају по самом закону (ex lege).
Политички мотивисан обрачун нелегитимног госп. Шмита са предсједником Додиком неистинити високи представник преселио је у Суд БиХ како би се прогон квалификовао као правни поступак за наводно кривично дјело и инструмент за одузимање мандата, мимо Устава Републике Српске . А тиме и мимо Устава БиХ јер је Устав РС усаглашен са Уставом БиХ и према ставу Венецијанске комисије. Како сад видимо, преко тумачења закона јавним саопштењима Суда БиХ дуготрајна непријатељска медијска кампања еволуирала је у неку врсту хајке против живог човјека. Сада је циљ потпуна грађанска смрт.
Zanemaren je pravni status političkih stranaka, tj. njihov karakter kao subjekata privatnog, a ne javnog prava. Kao što je poznato društvo, pa i BH društvo, organizovano je u tri sektora, prvom - javnom, te drugom i trećem – privatnom. Najopštije, prvi sektor predstavljen je vršenjem vlasti (zakonodavna, izvršna i sudska), drugi sektor je tzv. neprofitni i predstavljaju ga udruženja građana i treći sektor je profitni, predstavljen u preduzetničkoj djelatnosti (privredna društva, samostalni preduzetnici). Društvo je stabilnije ako je raspodjela moći između tri sektora uravnoteženija.
Политичка странка, па и СНСД, према својој правној природи је удружење грађана и тиме приватно-правни субјект. Правне посљедице осуде, како су формулисане у КЗ БиХ тичу се забране вршења функције у првом сектору, у власти (било којој од три гране власти), као забрана вршења "службене дужности". Службена дужност се не протеже на други и трећи сектор, на било које послове/функције у удружењима грађана или привредним друштвима. У овој ситуацији није релевантно питање престанка радног односа, ко посљедица осуде, јер предсједник Милорад Додик није лице запослено у СНСД.
Да је политичка странка удружење грађана и субјект приватног права закључује се из бројних одлука Уставног суда БиХ, као и Европског суда за људска права.
Тако Уставни суд Босне и Херцеговине у предмету У-13/05 (ПДП против БиХ, одлука од 26. 5. 2006.) констатује: "Политичке странке су облик остваривања слободе удруживања грађана ради артикулисања политичких циљева и учешћа у политичком животу земље. Оне нису органи власти, али представљају незаобилазан елемент у остваривању демократског поретка и воље бирача" (став 29 одлуке). Јасно се одваја политичка странка од јавне власти – она је удружење грађана (приватно лице).
Истоврсно становиште се понавља у предмету АП-953/05 (СНСД против БиХ, одлука од 02. 02. 2007.) гдје се наводи: „Чињеница да политичке странке имају важну улогу у изборном процесу и у функционисању демократског поретка не чини их органима власти. Оне су, међутим, дужне поштовати законе којима се уређује њихово финансирање и јавно дјеловање“ (став 23 одлуке). Дакле, странка има приватноправни статус, али јавне обавезе (транспарентност, законитост финансирања).
За нашу тему важно је и становиште у предмету АП-368/10 (СДП БиХ против ЦИК-а БиХ, одлука од 27. 01. 2011.) које гласи: „Политичке странке нису јавни органи у смислу Закона о слободи приступа информацијама. Стога се одредбе тог закона не могу примјењивати на њихово дјеловање, осим у дијелу у којем јавна средства подлијежу надзору у складу са законом“ (став 22 одлуке).
У наведеним одлукама Уставни суд БиХ само је реципирао праксу ЕСЉП, као нпр. у случају United Communist Party of Turkey and Others v. Turkey (1998), бр. 19392/92, гдје се наводи: „Политичке партије су облик удруживања приватних особа, али имају суштинску улогу у правилном функционисању демократског система. Без њих слобода удруживања би била без стварног значења у демократском друштву (став 25).
Слично становиште се износи у предмету Refah Partisi (The Welfare Party) and Others v. Turkey (2003), Велико вијеће, бр. 41340/98 и др. и гласи: "Политичке странке су облик удруживања од посебног значаја у демократском друштву. Иако су субјекти приватног права, њихова сврха освајање власти кроз изборе и учешће у јавним пословима даје им уставни значај" (став 98).
У предмету ESLJP Partidul Comunistilor (Nepeceristi) and Ungureanu v. Romania (2005), br. 46626/99 наводи се: „Политичке странке спадају у сферу слободе удруживања зајамчене чланом 11 Конвенције. Држава може захтијевати регистрацију, али свака забрана њиховог дјеловања мора бити изузетна и пропорционална“ (став 27). Дакле, ESLJP странке експлицитно сматра удружењима грађана не јавним институцијама.
Исто тако ESLJP износи став: "Иако политичке партије обављају функције од јавног значаја, оне задржавају статус удружења приватних особа и не могу се третирати као државни органи“ (предмет Christian Democratic People’s Party v. Moldova (2006), br. 28793/02, stav 56).
Слиједи да се изван разумне сумње може закључити да су политичке странке удружења грађана (субјекти приватног права), те да било која функција у странци, укључујући и предсједника странке, не може представљати вршење власти, односно вршење "службене дужности", полазећи од сврхе и циља правних посљедица осуде из КЗ БиХ.
Услов да се субјект/странка потпуно ни дјелимично не финансира из јавних средстава је беспредметан с обзиром на беспоговорно извршавање воље госп. Шмита, о забрани финансирања СНСД. Иако је забрана финансирања супротна не само законима већ и Уставу БиХ, очигледно се у овој ситуацији предсједника Додика вратила као бумеранг прогонитељу. Ко другом јаму копа у њу ће сам упасти (кад-тад).