Пешић: Јокић није могао устати из кревета
- То су потпуне измишљотине, нити се то десило, нити је то мој вокабулар - рекао је Пешић за Недељник, а потом се осврнуо на паралелу између Америке и Србије.
Након тога је објаснио са каквим се проблемима национални тим сусретао током такмичења у Риги.
Све је почело одлично, а онда је од повреде Богдановића почео суноврат српског тима.
- Припремне утакмице су биле одличне, као и на почетку Европског првенства. И онда је дошла утакмица са Португалом, гдје нам се Богдановић повриједио. Један од најважнијих играча. Повреда Богдановића је унутар екипе повећала одговорност и мотивацију у неком другом смислу, да други играчи осјете потребу да преузму више одговорности. И одиграли смо утакмицу против Летоније фантастично. Та утакмица нам је подигла самопоуздање. Био сам задовољан јер нисам морао играчима да говорим да смо изгубили Богдана и да треба да преузму одговорност. Видјело се да они то осјећају. Али онда долази Турска. и у петом-шестом минуту Аврамовић се повриједио. А он нам је најважнији играч. Он је покретач наше комплетне одбране. Ми живимо од одбране. Наравно, имамо најбољег играча на свијету, али и Јокић живи од свих осталих. Послије се и Вукчевић повриједио у тој утакмици. Наравно, није он најважнији играч, али смањуне се ротација. Повређује се потом и Гудурић. Један тренинг може, други тренеинг не може. Утакмицу са Турском губимо на један посјед и то без Аврамовића - нагласио је Пешић.
Као да то није било довољно, српски тим је након тога покосила болест. Српски кошаркаши су закачили вирус, који је врло вјероватно кренуо од Летонаца. Никола Јокић и Никола Јовић су "пали" пред Финску.
- Долазим на доручак, кад тамо нема Јокића. Нема ни Николе Јовића, Гдје су они? Професор доктор Гага Радовановић ми саопштава да су болесни. Ето, то су били наши проблеми којима смо се ми бавили. Изгледа да јесте био неки вирус. Претходног дана у хотелу ми се отворио лифт, а у њему летонски тренер Банки. Он ми каже - неки вирус нас ухватио. Дан касније двојица наших играча не могу да устану из кревета. Неколико чланова медицинског тима и руководства такође. Болесни играчи нису ишли на тренинг, добијали су три пута дневно инфузију, а храну су им доносили у собу. И пред утакмицу ујутро кажу они да им је прошла температура. Каже Никола Јовић: "Добар сам, играм ја". Јокић, њега и да боли, он никада неће да каже да га боли. Такав је тип, може да истрпи шта год - рекао је за Недељник Пешић.
Као што је једном приликом рекао, када се појави Пет Рајли у Америци сви аплаудирају, а у Србији 2002. године Ранко Жеравица није имао гдје да сједи на свечаности поводом освајања свјетског злата.
- Као што може да се види — или се не види, ја то не знам. Вјерујем да сам на крају особа која ипак влада у тишини. Не идем по кафићима, имам врло уски круг људи са којима се дружим. Не говорим гласно, осим на тренингу и састанку са играчима. Вријеме проводим углавном са људима који познају кошарку, тако да у непосредном окружењу осјећам људе који разумију шта се дешава. И када сам био млађи тренер и када сам био тренер репрезентације Југославије, исто сам био критикован. На разне начине, чак и вријеђан. Сјећам се те 2001. године када сам изабран за селектора, прес-конференције у Савезу. Огроман број људи је дошао, због кошарке, не због мене. Ту сам имао прво обраћање, рекао отприлике шта су ми планови, а прво питање је било — да ли можемо да знамо колико ће наш нови селектор да зарађује.
- Још сам тада осјетио такав однос и то ми је сметало. Сметало ми је јер сам ипак рођен у Србији. Ја сам Србин југословенског опредјељења, као што знате - рекао је Пешић за Недељник.
Присјетио се свог почетка на клупи СР Југославије. Одмах је дошао чувени Индијанаполис и доминантно освојена титула. Током Мундобаскета у Америци било је критика, али са тим тренер мора да живи.
- Онда смо отишли на Европско првенство. Доминантно смо освојили злато, на крају побиједили Турке, који су уз ову селекцију у Риги имали једну од двије најбоље екипе у историји. Сљедеће године је дошао Индијанаполис, гдје нисмо почели тако добро. И онда су почела вријеђања оних који праве име на туђој муци. Тада ми је сметало, а сада, пошто сам све то научио, критике које долазе и вријеђања од људи до којих мени није стало, то ме не дотиче. Тренер, када одлучи да ће бити тренер, мора да зна да ће увијек бити критика - нагласио је Пешић.