Највећи обавјештајни успјех: Како Милановић је нон-пејпером спасио Републику Српску тоталног разарања
У свој највећи обавјештајни успјех уписује управо одбрану Републике Српске, а успио је да сакрије идентитет од НАТО-а три године. У јануару 1995. Милановић је као српски пуковник без униформе, са лажном биографијом и гвозденим живцима, ушао у Брисел и то право у срце НАТО-а.
У мају 1995. године спасио је, каже, Републику Српску од тоталног разарања. Команди Српске доставио је 2.200 страница докумената УНПРОФОР-у. Сваки је био нон-пејпер, онога што им се припрема.
- Генерал Ратко Младић након тих информација које сам дао, одлучио је да од заробљених снага УНПРОФОР-а направи заштиту. Они су потом поставили ултиматум команди да их пусти на слободу, на шта он није пристао. Потом су сазвали ванредну седницу Савејта НАТО-а и донијели одлуку да ће, уколико не испуни ултиматум, бомбардовати Српску. Команданта јужног крила НАТО-а су упутила да се врати у Напуљ и припреми контигенте да у току ноћи изврше нападе на ресурсе Републике Српске. Располагали су информацијама гдје су циљеви. Након тога, грчки представник НАТО-а, донио ми је на кућу информацију, она је била изненађење за мене, јер сам мислио да ће доћи до неке нагодбе - рекао је Милановић за РТ Балкан.
Планирано је, како је Милановић имао увид, да се у јутарњим сатима крене са општом одмаздом на Републику Српску. Ту информацију, он је одмах прослиједио Србији, па они даље на Пале.
- Команда је одлучила да се сви заробљеници УНПРОФОР-а завежу за потенцијалне циљеве и та вијест је емитована увече у ударном дневнику Српске. То је био шок за свјетску јавност. Кад је то обијелодањено, донијета је одлука да се, како би се заштитиле снаге, обустави одлука о плану агресије за ту ноћ. То ми је највећи обавјештајни успех. Србија се могла одбранити, Република Српска никако. Ништа од ње не би остало до данас - наводи Милановић.
Сутрадан су издали саопштење, присјећа се Милановић, о томе да је државни и војни врх добио информацију о томе да је НАТО одлучио да бомбардује Републику Српску и да је због тога одлучено да се групом умпрофораца заштите циљеви.
- Речено је да је та информација добијена из Брисела. Толико мало је фалило да ме открију до краја - наводи Милановић.
Присјећајући се како га је пут одвео до Бинела, Милановић наводи да је Бинел тада био шеф кабинета француског генерала, кога је контактирао како би се састали на ручку. Генерал је пристао, али су му се у међувремену, испријечиле друге обавезе. И тог четвртка, умјесто са генералом, састао се у кафани "Виногради" коју је у сједишту НАТО-а држао један Аца из Велике Плане, са Бинелом.
- Бинел ме зове, каже да је генерал отпутовао за Париз и да се ручак привремено одлаже. У том разговору, каже ми да код нас има добрих ћевапа јер је био у делу УНПРОФОР-а у БиХ и још тада је формирао став о Србима. И ја га позовем на ћевапе. Он је ракију већ пио у БиХ. Опустимо се, и у неком тренутку он мени исприча да му је дјед био на Солунском фронту и каже ми да му је дјед једном приликом рекао: "Ако некад сретнеш Србина, скини му капу" - објашњава Милановић сусрет са Бинелом.
У Београду нису могли да му вјерују када је почео да шаље кључне информације и мислили су да је заврбован.
- Настављам са њим (Бинелом) контакте, али генерала више не тражим. Бинел је био антиамерички расположен. На крају, 27 информација сам доставио гдје је он регистрован као извор - истакао је.
Одлука о агресији на Југославију донијета је 12. октобра и требало је да буде потписана дан, два касније уколико Милошевић не призна капитулацију, објашњава Милановић.
- Почетком септембра, позвали су све дипломате у Брисел како би добили међународну подршку, јер је постојао велики отпор за бомбардовање. Потрудили су се да им прикажу како српска војска врши деструкцију на КиМ. Направили су фалш информације да је наводно, уништено 624 села, 24.000 кућа. Кад су мислили да им то довољан легитимитет за агресију, онда им је фалила Резолуција УН, коју никако не могу да добију. Направе фалсификат резолуције и подметну НАТО-у - објашњава Милановић.
По информације отишао је код једног дипломате 29. септембра. Успио је да на карту очинских осећања, извуче кључне, кад је дан Д.
- Тог, 29. септембра сам позвао дипломату да ме прими. Видим да је црвен у лицу, отворио флашу, каже: "частим". Питам га што части. Каже: "Не идем у Индију, идем у Сарајево." Питам га што се радује. Одговара ми: "Каријера се гради на кризним подручјима." Питам га кад је дан Д. Каже: "То не могу да ти кажем." Ја му потом испричам како имам двоје дјеце тамо у Југославији. А он ми каже да их извучем оданде. Кажем му: "Имаш двије ћерке, шта би радио ти сада да си у мојој ситуацији." Некако успјем да га смекшам и каже ми – "за 10 дана", или ће Милошевић прихватити услове или ће ракете полетјети - присјећа се Милановић.
По изласку из ове амбасаде, позвао је Бинела како би добио податке о циљевима. Као и много пута раније, информације је добио на кућу иако је овога пута, посумњао да је идентификован.
- Састао сам се са Бинелом у ресторану. Сјели смо и одједном, су почели да се пуне столови. Били су нас идентификовали. Нисам се био узрујао, очекивао сам одговор, хоће ли ми дати документа. Рекао ми је да је опасно. Ја му кажем да знам и да уколико не добије одговор, да ће ме објесити у Београду. Он ми је потом, рекао да ћу документа добити. Донео ми је на кућу. Попили смо двје флаше вина, ја сам сад имао страх да га је можда, неко упутио. Претурамо документа, објасни он мени неке ствари. На вратима ми каже: "Знам шта сам урадио, не кајем се. Ако нас ухвате, убијају нас обојицу" - каже Милановић.
Са тим информацијама, Милановић се запутио у амбасаду да дешифрује податке и пошаље их у земљу. Да би заварао траг, ишао је подрумским просторијама и за руту изабрао супротну од оне којом је увијек ишао.
- Стигнем до амбасаде и кажем сам себи – знаш ли да је Србија спасена. Не смијем да изађем на ходник, плашим се да ће неко да нападне амбасаду. Тражим да позиву оног ко дешифрује поруке. Он је то урадио. Каже ми: "На столу је (у Југославији)." Кући нисам ишао два-три дана. Те информације је добио начелник Генералштаба. Циљева више нема, одлука о агресији не може да буде донијета. Потом, позивају Милошевића и предлажу да у Београд дођу Солана, Кларк, Холбрук, да се релаксира ситуација, траже излаз. Мисле да Милошевић не зна шта се десило, да они немају циљеве. Они дођу у Београд. Договор је да био да дођу посматрачи Вокера, то су били сами обавјештајци и злочинци. Вратили су се, реферисали су да су постигли неки договор са Милошевићем да је агресија суспендована. Имали смо времена да спремимо - закључује Милановић.
Говорећи о тактикама које је користио да би дошао до тајних података, новац, како каже, никад није користио као алат.
- Пракса је сљедећа. Да ти се одређени задатак, треба да тражиш извор од кога ћеш да добијеш. Уколико ти неко тражи новац, ти обавјештаваш да ти је неко то тражио. Е, сада, то је питање личност, да ли сам ја способан да процјеним вредност те информације за безбједност земље и да се те паре дају. Ниједном нисам тражио да ми дају буџет за то - истиче Милановић.
До обавјештајних сазнања пресудних за судбину земље долазио је само својом вјештином да пронађе кључне играче и докумената под шифром.