Благојевић: БиХ треба нови договор за мир, а не још више страног надзора
Ауторски текст за Вашингтон тајмс преносимо у цијелости:
Вријеме је да се суочимо с неугодном истином: БиХ, каква је тренутно организована, не функционише. Систем власти је запетљан и неефикасан, а тврдња о демократији обесмишљена је чињеницом да народом управља савремени колонијални намесник. Историјске мржње су дубоке, а подјеле међу народима стално присутне. Бошњаци, Хрвати и Срби не вјерују једни другима. Како би и могли? Анимозитети, вјерско-секташко насиље и промјенљиве границе трају вијековима.
Прошле седмице Милорад Додик, лидер СНСД у Републици Српској, поново је позвао на формирање посебне хрватске јединице унутар БиХ. Овај приједлог одражава страх од отворено изражене тежње политичких лидера Бошњака муслимана ка стварању централизоване муслиманске унитарне државе. Додик је предложио стварање "трећег ентитета". Он тврди да је једини начин да БиХ постане стабилна тај да сва три конститутивна народа добију право на стварну самоодредјеност, без да ико буде подређен другоме.
У том духу, Додик је предложио подјелу Федерације на два дијела: бошњачки и хрватски. Скоро тридесет година након Дејтонског мировног споразума, којим је окончан рат у Босни, земља је и даље замрзнута у времену политички нефункционална, друштвено подијељена и економски стагнира. Иако је оружани сукоб завршен, оквир успостављен Дејтоном није успио да земљу претвори у стабилну и јединствену државу.
У годинама које су услиједиле, западни политичари почели су централизовати власт и урушавати аутономију српске и хрватске хришћанске мањине. Као резултат, етничке подјеле су данас дубље него икада, док Бошњаци, Хрвати и Срби живе у паралелним реалностима. Политички систем, заснован на присилној сарадњи и међусобним ветима, постао је трајни застој. Штавише, земљом не влада воља народа, већ страни високи представник који има овлаштење да једнострано дисквалификује демократски изабране лидере.
Овакав статус кво не може трајати. Регион је темпирана бомба. Ако се не успостави право на самоодређење сва три народа, историја нас учи да ће насиље и рат поново бити неизбјежни. Да би се кренуло напријед, земљи је потребан нови уставни оквир који одражава политичку и демографску стварност. Трајно рјешење могло би бити формално стварање три аутономна ентитета - једног за Бошњаке, једног за Хрвате и једног за Србе - у оквиру лабаве конфедерације.
То не би био позив на подјелу или нови сукоб, већ прагматичан приступ управљању, дијелом заснован на недавним међународним мировним иницијативама, попут Трампове администрације и њених споразума о нормализацији односа на Блиском истоку. Дејтонски споразум је зауставио рат и то је његова несумњива заслуга али никада није био замишљен као дугорочни план за државу.
Тренутна структура укључује два ентитета: Федерацију БиХ (углавном Бошњаци и Хрвати) и Републику Српску (углавном Срби). У том оквиру, Хрвати већ дуго тврде да су третирани као млађи партнери, често политички надгласани од бројнијих Бошњака у Федерацији. То је довело до поновљених захтјева за формирањем трећег, већински хрватског ентитета захтјева који остаје неиспуњен и све хитнији.
Покушаји реформе су пропали. Стварање три аутономна ентитета признало би демографске и политичке чињенице на терену. Свака група би могла уживати висок степен самоуправе у културним, образовним и административним питањима, уз минималну, али функционалну централну власт задужену за спољне послове, валуту и границе. Такав приступ би смањио тензије које настају због сталног међунационалног надметања на државном нивоу. Умјесто да се јединство намеће одозго, омогућило би се мирно суживот од базе, одоздо.
Штавише, свака би заједница имала интерес да очува мир у сопственој области, уз мањи страх од доминације других. Тиме би се адресирале хрватске и српске замјерке и помогло стабилизацији Федерације, која је постала дисфункционална управо зато што покушава да управља с три народа с различитим политичким приоритетима.
Република Српска, у међувремену, већ има значајну аутономију, али њену сувереност стално поткопава њемачки високи представник који спроводи lawfare - правно-политички рат како би спријечио вољу српског народа.
Изазов је у стварној аутономији, која би била праведно и равномјерно распоређена. Приједлог о три ентитета у БиХ подсјећа на приступ из Абрахамових споразума из 2020. године и других иницијатива које је Трампова администрација водила на Блиском истоку. Ти договори нису покушавали да избришу разлике или ријеше сваку стару неправду, већ да успоставе практичне аранжмане који омогућавају коегзистенцију и сарадњу на заједничким интересима посебно у трговини, безбједности и развоју. Трампова мировна стратегија на Блиском истоку заснивала се на реализму, а не на идеологији.
Деценијама је међународна заједница покушавала да ријеши израелско-палестински сукоб приступом "све или ништа", често неуспјешно јер је инсистирала на потпуном рјешењу прије било какве нормализације. Слично томе, у БиХ је чекање на "савршено јединство" или "потпуну помиреност" прије реформе политичког система нереално и контрапродуктивно. Што земља дуже остане парализована дисфункционалним уређењем, то ће се више нагомилавати огорченост. Као и на Блиском истоку, договор који признаје садашње реалности, макар несавршен, може отворити врата трајном миру и сарадњи.
Да буде јасно - модел три ентитета није без ризика. Заштита мањина у сваком ентитету била би од суштинског значаја. Потребни су снажан уставни суд и оквир за људска права како би се спријечила дискриминација и обезбиједила слобода кретања и изражавања за све грађане, без обзира на етничку припадност.
Поред тога, канцеларију страног високог представника треба укинути, а међународни актери посебно Сједињене Државе, заједно с Европском унијом, Русијом и Мађарском, које уживају велико повјерење у региону могу играти корисну улогу. Њихов циљ не би смио бити наметање рјешења, већ олакшавање мирног и демократског процеса у којем сва три народа имају стваран глас.
Награда у виду јасног пута ка чланству у Европској унији могла би послужити као снажна мотивација за постизање консензуса.
БиХ не може себи приуштити још једну деценију политичког лимба. Претварати се да ће етничке подјеле нестати с временом или под притиском чиста је илузија. Као и Трампови мировни договори на Блиском истоку, нови приступ БиХ мора бити заснован на прагматичном суживоту, а не на утопијској идеји јединства. Формализовањем структуре од три ентитета у оквиру минималне федералне државе, БиХ би напокон могла створити политички систем који одражава њен сложени идентитет умјесто да се с њим бори. Стабилност и просперитет могу се градити само кад се људи осјећају саслушано, заступљено и сигурно. То је суштина мира и БиХ га је одавно заслужила.