Павловић: Геноцид није ствар бројева, него намјере
- Умјесто суштинског разматрања структура и намјера, дискурс о геноциду над Србима у НДХ је често сведен на Јасеновац и на спорење око броја убијених жртава, што доводи до фрагментације памћења, политичке злоупотребе и релативизације злочина. На тај начин нас носиоци посткомунистичког и неоусташког наратива и агенде изолују од адекватне комуникације са озбиљним партнерима у свијету и цијепају нам националну кохезију сводећи цијело питање на расправу о статистици и једном мјесту - рекао је он.
Павловић, који је и дипломант Међународног института за проучавање холокауста Јад Вашем, сматра да народ који изгуби способност да слободно и истински именује догађаје који су му се десили у прошлости и садашњости, нема будућност.
- Он можда биолошки и опстане, али је суштински роб и слуга снага које су му наметнуле своје наративе и пројектоване истине. У том смислу треба да разумијевамо и неопходност поновног промишљања уништења Срба у НДХ како бисмо формирали парадигму утемељену на чињеницама, не на посткомунистичким и неоусташким наративима - поручио је Павловић.
Наводи да је нацистичка Њемачка циљано убила око два милиона совјетских војника, ратних заробљеника, али то није геноцид, јер нису убијани због свог вјерског или националног идентитета.
- То је суштина Конвенције Уједињених нација из 1948. године - да је геноцид намјерно, системски покушано уништење једне групе, било у цјелини или дјелимично. Управо тај правни оквир омогућава да се геноцид над Србима у НДХ препозна као оно што јесте: државно организована политика уништења, заснована на законима, наредбама и административним актима једне злочиначке државе по суштини и начину свог постојања. Цијели државни апарат и сви њени капацитети су стављени у функцију потпуног уништења Срба као и Јевреја и Рома у НДХ. Срби су примарна жртва у НДХ и тај план је познат у научној и стручној јавности као три трећине, тј. трећину протјерати, трећину присилно асимиловати кроз покатоличавање и хрватизацију и трећину побити. Ова држава је успјела кроз своје геноцидне политике и радње да обухвати између 1,1 и 1,3 милиона Срба и сви су они жртве геноцида и геноцидних радњи. Ово је кључ за адекватну парадигму пројекта уништења Срба у НДХ - каже Павловић.
Напомиње да, и редукција геноцида над Србима у НДХ само на логор Јасеновац представља један од главних проблема у историјској и политичкој рецепцији овог злочина.
- Као што холокауст није само Аушвиц, тако ни геноцид над Србима није ограничен на једно мјесто или један број. Умјесто суштинског разматрања структура и намјера, дискурс о геноциду над Србима у НДХ је често сведен на Јасеновац и на спорење око броја убијених жртава, што доводи до фрагментације памћења, политичке злоупотребе и релативизације злочина. На тај начин нас носиоци посткомунистичког и неоусташког наратива и агенде изолују од адекватне комуникације са озбиљним партнерима у свијету и цијепају нам националну кохезију сводећи цијело питање на расправу о статистици и једном мјесту из система - наводи Павловић.
То што поједини историчари сматрају да није случајно то што је "велика прича о Сребреници" наметнута не само у нашој него и у хрватској јавности, јер Сребреница треба да служи да се заборави Јасеновац, Павловић истиче да то није случајност, него механизам.
- У посљедње три деценије формиран је један политички и медијски образац у којем је Сребреница и сребренизација грађанског рата у БиХ постала, између осталог, а нека врста моралне и политичке контратезе српском страдању у 20. вијеку, а нарочито геноциду над Србима у НДХ. Као што показујем у књизи "Битка за Сребреницу - рат за цивилизацију", створен је митолошки наратив који има функцију да редефинише не само историју рата у БиХ него и морални положај српског народа уопште, а истовремено ојача платформу за глобалистичке и структуре политичког ислама и Муслиманског братства у Европи - каже Павловић.
Умјесто да се, додаје он, чињенице анализирају у пуној сложености, догађај је сведен на један симболички кадар - војна операција војног крила Муслиманског братства у БиХ, тј. 28. дивизија тзв. АРБиХ, пробоја из окружења из Сребренице ка Тузли, те њени губици хиљада војника, као и погубљење заробљених припадника ове формације су проглашени локалним геноцидом.
- Прво је то учињено у политичким и медијским наративима глобалистичких и панисламистичких структура, а онда и од стране ад хок трибунала за бившу Југославију. Оно што се догодило у јулу 1995. било је трагично, али у оквиру једне војне операције, а не плана истребљења. Истовремено, етничко чишћење српског цивилног становништва на територији од преко 800 квадратних километара и уништавање свега српског на том подручју пет општина средњег Подриња се системски негира, прећуткује у муслиманском дијелу Сарајева као и свијету, укључујући и Хрватску. У својој књизи детаљно документујем да је из Сребренице изашла наоружана и командно организована формација која је пробијала фронт ка Тузли, док су цивили евакуисани уз захтјев УН и посредовање Војске Републике Српске. То је кључна чињеница коју западни медији и дио домаћих структура упорно прећуткују, јер руши конструкцију "једностраног злочина". Тако је створена матрица у којој се масакр над заробљеним припадницима војног крила Муслиманског братства у Сребреници, који је трајао око три дана, користи као морално огледало, да се колективно обиљежи српски народ као "народ починилац", а истовремено да се потисне сјећање на државно организовани геноцид над Србима иза којег стоје нацистичка Њемачка и НДХ. То није само историјски ревизионизам - то је облик цивилизацијског инжењеринга и припрема за понављање геноцида - сматра Павловић.
Наводи да када погледате бројеве, каже Павловић, постаје јасно: да не постоји "велика Србија".
- Постоји драматично сужавање српског простора. Наши непријатељи посматрају Србе као једну цјелину ма гдје живјели. Због тога нас ломе на мање дијелове како би дугорочно постигли своје циљеве и зато им је било важно да ми у својим главама прихватимо као реалност те административне и вјерске границе које су нам импутирали почевши још од 1878. године. Унутар граница некадашње НДХ живјело је око два милиона Срба, што је било око 31 одсто становништва на том простору. Данас, ако саберемо све Србе у Хрватској и БиХ, добијамо нешто више од милион, од чека је око 95 одсто у Републици Српској. То значи да је након 80 година на овим просторима морало живјети минимално четири, пет милина Срба. У Хрватској данас оперишемо са процјеном од око три одсто Срба, а у ФБиХ око два. Једино гдје се није успјело реализовати наставак и завршетак уништења Срба је у случају Републике Српске која и јесте настала и одбрањена управо због колективног памћења тог геноцида у НДХ. Ако посматрамо дужи период, видимо образац који се понавља. На КиМ прије Првог свјетског рата Срби су чинили више од 50 одсто становништва, док их је пред Други свјетски рат било између 30 и 35 одсто. Данас их нема ни три одсто на простору који је историјско и духовно језгро српске државности и културног идентитета - наводи он.
Поручује да тај пад није спонтана демографија.
- Наравно да није. То је резултат дуготрајне стратегије. Још у доба Аустроугарске, као што показују документа из Беча и Берлина, постојала је јасна геополитичка линија - српске етничке и духовне просторе треба свести на уску Србију без приморја, без Босне, без јужних покрајина. Срби су посматрани као "геополитички квар у конструкцији средње Европе". Зато је политика Беча, а касније и Њемачке, увијек била двострука - српску државу толерисати као нужност, али српски народ расцијепити, дезинтегрисати и држати под сталним демографским и политичким притиском. Ту логику су преузеле и касније империјалне формације. У оба свјетска рата Срби су били мета и њемачке и хрватске државне политике уништења. У првом рату као "реметилачки фактор", у другом као "преваспитавана раса". А у ратовима деведесетих исти образац само је модернизован - уништавање војним и правним средствима, уз пропагандну матрицу о "великосрпској агресији". Резултат је исти: нестанак Срба из читавих региона историјских српских земаља. Када све то ставите у континуитет, видите да српски народ није ширио своје границе, него их бранио док су се оне све више сужавале. Мит о "великој Србији" је пропагандни производ управо оних сила које су током вијекова радиле на њеном геополитичком сужавању. То није идеолошка, него научна и егзистенцијална чињеница - наводи он за Глас Српске.
Каже да од Берлинског конгреса 1878. до данас однос према Србима није био питање симпатија, већ геополитичке потребе.
- Срби су у европским стратешким прорачунима посматрани као непоуздан чинилац на раскршћу цивилизација - народ који спаја православно, словенско и балканско насљеђе, и као такав не уклапа се лако у западни модел хијерархије. Још од времена Аустроугарске план је био јасан: српски етнички и духовни простор мора се смањити, изоловати и контролисати. Већ 1906. у аустроугарским војним круговима је усвојен оперативни план за напад преко Дрине, чији циљ није био само војни - него демографски и политички: протјеривање српског становништва из Подриња и спречавање било каквог континуитета српског устаничког покрета у Босни. У савременом добу западне земље само су наставиле да користе исти образац под новим терминима: "евроатлантске интеграције", "регионална стабилност", "борба против руских утицаја". У свакој од тих формула централна тачка је иста - ограничити политичку самосталност српског фактора и смањити његову улогу у регионалним процесима. Зато није чудо што се све што је повезано са српским националним интересом одмах етикетира као "великосрпски пројекат". То је језик геополитике, не морала. Срби су преживјели двије империјалне доктрине - бечку и берлинску - и данас живе у трећој, глобалистичкој. Суштина је иста - наводи Павловић.
Истиче да Њемачка и Велика Британија нису од јуче на Балкану.
- Њихови интереси имају вјековну дубину иако им се облици мијењају у складу са епохом. Њемачка, још од половине 19. вијека, води оно што је у геополитичкој теорији познато као - продор на исток. То је континентални концепт доминације: стварање средњоевропског појаса држава које су економски и регулаторно везане за Берлин. Данас тај процес носи друго име - "Берлински процес", али суштина је иста. Овај модел је директно супротстављен америчкој стратегији равнотеже. Док је Вашингтон, посебно у вријеме предсједника Трампа, настојао спријечити настанак било какве континенталне хегемоније у Европи, Берлин је покушавао да под плаштом ЕУ интеграција консолидује сопствену зону утицаја од Балтика до Јадрана. То није безазлено. Њемачка поткопава амерички утицај и у енергетском и у индустријском смислу. Трампова администрација је то веома добро разумјела. Њемачки пројекти, под плаштом зелене транзиције и европских стандарда, објективно штете америчким интересима - каже он.
Наводи да се британска политика у посљедњим годинама вратила старом принципу балканског балансирања, сталног подгријавања напетости како би остали нужни посредник.
- То видимо у њиховој дипломатској подршци лажној слици о БиХ као држави у којој је "српски фактор пријетња миру" те у покушајима да се питање Сребренице искористи као морални инструмент за притисак. Парадоксално, и Њемачка и Британија тиме не наносе штету само Србима већ и самим САД и напорима предсједника Трампа. Њихово дјеловање слаби амерички утицај у Европи, јер креира зону континенталног неповјерења која гура ЕУ у аутоимперијалну позицију, супротну политици Вашингтона. Зато је данас важно схватити: између америчког и њемачко-британског приступа не стоји само разлика у стилу него у цивилизацијској парадигми. Америка под Трампом гледа свијет као арену слободних нација, док Њемачка гледа Европу као регулаторни простор у којем се моћ прикрива иза процедура. И управо у томе је суштина конфликта који ће утицати и на судбину Балкана - истиче Павловић.
Када НАТО данас говори о "западном Балкану као стратешком мосту ка Медитерану и Централној Азији", Павловић истиче да, у суштини не говори о безбједности, него о управљању простором.
- Тај појам "моста" открива суштину савремене политике према региону - Балкан се не посматра као субјект, него као коридор кроз који пролазе туђи интереси. Најновији НАТО самити показују да се Алијанса све више претвара у инструмент европског глобализма. Њемачка га користи као оквир за изградњу европске војне аутономије, Британија као средство свог утицаја, док Америка, посебно у визији Доналда Трампа, инсистира да НАТО мора бити савез држава, а не идеолошки култ. И управо ту настаје дубока пукотина унутар Запада - између европског глобалистичког и америчког суверенистичког погледа на свијет. Зато ће се притисци на Републику Српску и Србију појачавати. Не зато што представљају безбједносни проблем, него зато што својим постојањем ремете концепт унитарне, идеолошки уједначене Европе која ће све више јачати у наредним годинама. Позиција војне неутралности није пука политичка декларација, она има своје правно и институционално утемељење. Србија је још 2007. године усвојила Резолуцију о војној неутралности, којом се обавезала да не приступа ниједном војном савезу без одлуке грађана на референдуму. Република Српска је исто урадила 2017. То је институционални став, а не тренутни политички избор. Неутралност се мора бранити знањем и трезвеношћу. Она није изолација, већ способност да се у сваком тренутку разумије како мисле они који нас желе у својим системима. Република Српска мора задржати управо ту интелектуалну дистанцу: да не улази у овакве савезе као слијепи пион, већ да разумије да су и сами савези унутар себе подијељени. У свијету који се раздваја између глобалистичког униформизма и суверенистичког реализма највећа снага малог народа је да сачува памћење, мјеру и право на властити суд, да именује процесе и догађаје онаквим какви стварно јесу. Неутралност није одсуство избора - она је избор да се остане свој у времену када други корачају у строју туђих интереса - нагласио је Павловић.
Када је ријеч о томе како се Република Српска позиционира између Истока и Запада Павловић истиче да сарадња и партнерство са администрацијом Доналда Трампа и са САД, уз стратешку координацију са Русијом, Србијом и другим државама, постају предуслов за наш опстанак.
- Трампова политика није антиевропска, већ антиидеолошка: она враћа политику у оквир реалности, а државама враћа право да саме обликују своје интересе. У таквом оквиру Српска и Србија могу коначно да се ослободе притисака европског глобалистичког протектората и да граде односе са Америком на равноправној, билатералној основи. У овом геополитичком тренутку, када се обликује нови поредак између Истока и Запада, то је од пресудне важности. У тренутку када велике силе редефинишу своје сфере утицаја, само онај ко има међународну видљивост и подршку може да заштити своја уставна права. Скидање америчких санкција није крај једног процеса, него почетак једне озбиљне етапе - у којој ће се, уз сарадњу са Трамповом администрацијом и договор са другим стратешким партнерима, обезбиједити опстанак и стабилност Републике Српске. Свако вријеме има своју осу реализма. Данас је она између Вашингтона, Будимпеште и Београда и суштински и Русије. Ако ту осу обновимо знањем, стрпљењем и самопоуздањем, Српска не само да ће опстати него ће постати примјер како се у свијету идеолошких вјетрометина чувају право и идентитет - поручио је он.