"Ливањским пољем галопирају коњи протјераних српских домаћина"
Бајић је навео да све до завршетка рата дивљих коња на том подручју није било, нити их је неко видио и нити чуо за њихово постојање, те да се права истина о њиховом поријеклу заобилази.
Он каже да је српско становништво са тог подручја, које је било изразито сточарско, бјежећи испред непријатеља остављало своја стада и крда, који су завршили као ратни плијен, али су се коњи одметнули и спасили.
Бајић је навео да је та популација коња опстала и сачувала се јер су животиње заједнице, ждријебе се у чопорима, а вук и медвјед им не могу ништа јер се заједно бране тако што не дозвољавају да им се приђе.
Када су први Срби почели да долазе у обилазак купрешких села послије двије, три године, њихових љубимаца тамо више није било.
- Они су подивљали, одметнули се, отишли из села, груписали се и нашли за себе најповољније просторе, гдје имају воду, шуму, гдје је заклоњено, гдје су пашњаци и шуме - рекао је Бајић.
Указао је да је у том периоду вјероватно искоријењена и подврста купрешке праменке, овце изузетних карактеристика.
- Неке породице имале су више од 1.000 оваца. Када су се Срби повукли у октобру 1994. године дошли су Хрвати и све су то опљачкали. Говорило се да се "западна Херцеговина забијелила од купрешких оваца". Они су све то потаманили, клали као ратни плијен тријумфално - испричао је Бајић за Срну.
Напоменуо је да су српске куће на том подручју биле опљачкане, али читаве и након потписивања Дејтонског споразума, све до 1997. године, а онда су запаљене да би се трајно спријечио повратак Срба.
- Купрешани који су уз дозволу и у пратњи Кфора у јуну 1997. године отишли у село Вуковско у покушају да пронађу и достојно сахране оне који су погинули бранећи огњишта посвједочили су ми да су све куће биле читаве, али када су отишли наредни пут остало је само неколико кућа - рекао је Бајић.
У Вуковском, које је једно од најљепших села тог дјела БиХ, ове године ће презимити свега пет душа. Село је прије Другог свјетског рата имало 3.000 становника.
Србе су тамо скоро искоријенили, али српски коњи слободно трче земљом која је вијековима била - српска.
На званичним презентацијама о популацији ових коња по правилу се наводи да они нису изворни дивљи коњи, него су потомци подивљалих домаћих коња који су служили у пољопривреди све док их у тој улози није потисла механизација педесетих година 20. вијека када су остављени да живе сами, јер више није било потребе за њима.