Стеван Салатић, аутор филма "Дјеца Брадине": Потребно приказати истину о страдању српског народа (ВИДЕО)
- То је прва тема филма. Желио сам 33 године након страдања Брадине да прикажем шта се све дешавало у Брадини тог 25. маја, након тога и 12. јула, на начин како су то дјеца, а данас одрасли људи, запамтили - рекао је Салатић.
Наиме, каже Салатић, можда мало људи зна, Брадина је највеће српско село на потезу од Сарајева према Мостар, гдје је 1992. године живјело око 700 становника.
- Данас у Брадини имате двије усправне куће и два становника. Дакле, ради се о потпуној деструкцији, потпуном уништењу не само људи који су тамо живјели и њихових живота, него и уништењу комплетне имовине која је постојала у том селу. И онда сам кроз микросвијет Брадине покушао да прикажем сва дешавања која су била карактеристична за цијели тај сјеверни ток ријеке Неретве и све што се дешавало у посебном периоду 1992. године - рекао је аутор филма.
Навео је да је током студентских дана, упознао сам једно од дјеца Брадине, Вању Куљанин, с којој је постао веома добар пријатељ.
- Она је била та иницијална спона и копча са свим људима који су се касније нашли у филму. Ради се о дјевојици која је изгубила оца у рату. Ратни период након тог брадинског страдања провела у Хаджићима, дошла у Братунац, гдје и данас живи као и велики број Брадињака. Тамо је завршила основну и средњу школу, дошла на студије у Бањалуку и тако се та веза успоставила. Преко ње сам упознавао и другу дјецу Брадине, људе из Брадине, који данас живе свуда само не у Брадини - рекао је Салатић.
Додао је да их има од Требиња, Гацка, Источног Сарајева, Братунца, Зворника, Бијељине, Новог Сада, а велика већина њих послије је рата, живот је наставила преко океана, у Чикагу, у Перту, Сиднеју и Мелбурну.
- Такође, велики број Брадињака живи данас у Шведској, у Стокхолму. Концом филма покушавао да сам да одгонетнем како је могуће да толики број Брадињака, људи који нису били нешто претјераног имућног стања да их се толики број обрео у иностранству. Јер сам концом прича, негдје сам имао траг да је послије рата међународна заједница плански исељавала логораше, челебићке логораше, људи који су изгубили више чланова породица из ове земље, давајући им посао, избјегличке дозволе у иностранству, вођени једном идејом да ова земља у миру може опстати једино на начин да расели оне људе који су најгоре прошли, оне људе који су дехуманизовани у рату, оне људе који су изгубили све у рату - рекао је Салатић.
Истраживањем у филму, каже аутор, нисам дошао до тог закључка,
- Мада, мислим да тај закључак прилично стоји и негдје виси у зраку. Наравно то је можда предмет неког будућег новог истраживања, и онда сам трећи тај сегмент филма који говори о дешавању о логору Челебићи концентрисао на ратне исповијести двојице логарских чувара, људи, Петка Грубача и доктора Реље Мркајића, који данас живи у Приједору, а Грубач у Бијељини - рекао је Салтић.
Истакао је да је у трећем сегменту филма суочио њихове исповијести са чиме су се они као љекари сусретали у логору Челебићи, шта су се морали да лијече, чему су се све свједочили, којим убиствима су били присутни.
- И тако кроз исповијест два логорска љекара успио сам да испричам причу о дешавањима у логору Челебићи који даје посебан печат филму.
У оквиру 19. Међународног филмског фестивала "Први кадар" у Источном Сарајеву и Зворнику премијерно је приказан дугометражни документарни филм "Дјеца Брадине", аутора Стевана Салатића.
Жири фестивала додијелио је филму "Дјеца Брадине" специјално признање за његовање културе сјећања.