Случај "Ђајић" као огледало опозиције
Умјесто да калкулише, чека, одуговлачи или се нада да ће се ствар "стишати", Додик је донио тешку, али исправну одлуку, и то - одмах.
У тренутку када су многи очекивали релативизацију, показао је да СНСД не бјежи од одговорности. И ту почиње разлика између лидерства и популизма, истиче се у ауторском тексту Срне.
Свака криза је шанса и минско поље. У политици, кључ је брзина. Брзина мисли, брзина одлуке, брзина реакције.
Драшко Станивуковић је, по старом рефлексу, имао испланиран "Пи-ар дан": од јутарњег снимања до поподневног селфи-активизма. Али политика није "Инстаграм". Инстинкт се не планира. Он се има, или се нема. Милорад Додик га има. Реаговао је прије него што је Станивуковић успио да осмисли "наратив дана".
Човјек са политичким искуством схватио је да се кризом управља тако што јој се не дозволи да постане вирус који се шири друштвом, него што се пресијече у коријену. Зато је тема стављена под контролу, док је опозиција још дријемала над својим "идеалним" сценаријима, истиче се у тексту.
Да би се разумјела брзина реакције, треба се вратити само неколико мјесеци уназад - на судски процес. У тој ситуацији Додик није бјежао од реалности. Није тражио лакши угао гледања. Није носио ружичасте наочаре.
Додик политику посматра кроз савршено изоштрену политичку диоптрију, стално држећи конкуренцију корак иза себе. Опозиција то не умије. Они не гледају реалност, они гледају оно што би жељели да реалност буде.
У томе је непремостива разлика.
Није случајно што се све десило у седмици када Република Српска бира предсједника.
Снимак није имао само за циљ компромитацију појединца. Имао је циљ да произведе утисак трулежи система. Да се прикаже СНСД као нефункционална, дезоријентисана структура. Али Милорад Додик је у томе прочитао много већу позадину.
Схватио је да реакција не смије бити само санкција Ђајићу, него показивање контроле над ситуацијом - показивање да систем функционише, да институције раде и да руководство има рефлекс, ауторитет и храброст да пресијече проблем. И зато је брза одлука била много више од персоналног потеза, наглашава се у ауторском тексту Срне.
Била је одговор на питање: ко у Републици Српској заиста управља процесима?
Иронија дана: СНСД је урадио оно што опозиција не би ни у најлуђем сну. Јер да се слична ситуација десила некоме из окружења Драшка Станивуковића, све би се завршило на: спиновима, негирањима, вијећањима, "извученим из контекста", и као по правилу окривљавању СНСД-а.
Опозиција је добила епилог који није очекивала: брзу, јасну, бескомпромисну одлуку. И зато се сада баве споредним темама, јер је главна - већ измакла.
Како улазимо у завршне дане изборне кампање, ствар је све видљивија:
Милорад Додик и СНСД дјелују као организована, витална структура спремна да прихвати ударац, контролише ситуацију и настави даље без панике, док опозиција дјелује као група људи која у свакој ситуацији види само прилику за јефтин напад, а никада не види обавезу према народу или држави.
Оно што су мислили да ће бити трагедија за СНСД претворило се у демонстрацију снаге. Оно што су мислили да ће бити њихов "удар" завршило је као њихово разоткривање.
И ово није прича о Ђајићу.
Ово је прича о томе зашто је Милорад Додик политички лидер који и даље држи темпо који нико од противника не може испратити.
Ово је прича о разлици између озбиљне државе и политичког аматеризма.
И ово је прича о томе зашто, два дана пред изборе, СНСД стоји стабилно, а опозиција, опет, изгледа изненађена исходом догађаја које није разумјела у тренутку када су се дешавали.