Галијашевић: Фантазмагорија о сарајевском "снајперском сафарију" личи на ону о 500.000 силованих муслиманки
Стручњак за борбу против тероризма, Џевад Галијашевић се у ауторском тексту за портал факти.орг осврнуо на ову тему. Текст преносимо у цјелини.
Фантазмагорија о "снајперском сафарију" током рата у БиХ, попут оне о 500.000 силованих муслиманки, пронашла је конзументе на Западу где су владе европских земаља у овој причи нашле нову шансу за наставак трућања о лажном моралу и измишљеним европским вриједностима
"Босански лонац" поново кључа од оптужби и контраоптужби на политичкој сцени, прислушкивања и спорости истрага у вези са катастрофалним поплавама у Јабланици, случајевима педофиилије и недавном страдању станара дома за пензионере у Тузли. Уз све то, у јавност је поново враћена давна прича о наводном "снајперском сафарију" током рата у БиХ.
Прича о снајперистима је сторија о туристима за које се мисли да су у ратним годинама несметано убијали одрасле цивиле и дјецу у опкољеном Сарајеву. Сада ју је актуелизовало тужилаштво у Милану с циљем да утврди да ли су наводи о "снајперском сафарију" тачни и да ли су у томе учествовали држављани Италије, о чему се, спорадично, говорило већ дужи низ година.
Против неколико Италијана је покренута и истрага због сумње да су, за велике суме новца, куповали прилику да убијају народ по сарајевским улицама.
Ова тема раније је обрађена у филму "Сарајево сафари" сценаристе и режисера Мирана Жупанчича, али и у документаристичком роману "Ведран и ватрогасци" аутора Хариса Имамовића.
У тој књизи о снајпер туристима су и ријечи америчког ватрогасца Џона Џордана који је током рата био испомоћ сарајевским колегама, а касније се појавио и као свједок у Хашком трибуналу. Његово свједочење о овој теми, ипак није било довољно убједљиво. Говорио је, наиме, да је, уочио неке странце на снајперским мјестима, али није потврдио да је било кога од њих видио да пуца на људе.
Оно што ову сарајевску причу чини нереалном јесте потпуно јасна и чврста антисрпска позиција Италије током рата у БиХ. Нажалост, европски политичари и аналитичари, још увијек историју Балкана и етно-религијских односа на њему, схватају као гомилу неодређених појмова, бескорисних сазнања и пропагандних флоскула и парола, обликованих у рату деведесетих, за потребе обавјештајног, војног и економског похода, британских, њемачких и америчких власти.
Фантазмагорија о "снајперском сафарију" током рата у БиХ, попут оне о 500.000 силованих муслиманки, пронашла је конзументе на Западу гдје су владе европских земаља у овој причи нашле нову шансу за наставак трућања о лажном моралу и измишљеним европским вриједностима.
Као некад у рату, Бошњаци су опет започели сукобе и политичке обрачуне са Србима и Хрватима, али и међусобно пријетећи даљом ескалацијом несугласица.
Актуелна власт "Странака Тројке", тачније, главни шеф овог интересног и мафијашког савеза у власти, актуелни премијер владе бошњачко-хрватске Федерације Нермин Никшић, поиграо се дописивања, са директором ентитетске полиције Вахидином Муњићем кога су западне службе повезале са кокаинским картелом "Тито и Дино".
Овај пут, та компромитирајућа преписка у којој су договаране намјештене истраге против политичких противника и откривани детаљи о акцијама Тужилаштва на документовању криминала у врху власти, довела је, коначно до судске одлуке Вахидину Муњићу – до забране обављања дужности директора Федералног МУП-а.
У сјени тог догађаја остали су пропусти у утврђивању околности у којима је 17 лица страдало у поплавама у Јабланици као и неадекватни потези у вези са два случаја у Тузли: откривањем ланца педофилије којим су, како се сумња, управљали неки полицајци и пожаром у Дому пензионера у ком је страдало 15 станара.
Власт се оптужује и за пораст убистава у Сарајеву и раширеност силовања и трговине дрогом. Међу неразјашњене, а занимљиве спада и "случај" новинара Авда Авдића ком је Хрватска забранила улазак на своју територију, означивши га као пријетњу националној безбједности.
Да би одвукле пажњу од свих ових проблема, странке из Сарајева су покушале Мирка Шаровића, посланика у Представничком дому ПС БиХ, именовати за главног преговарача између Европске Уније и ове јадне државе.
Муслиманско Сарајево и СДС су тако покушали себе представити као тумача европских вриједности.
У таквој атмосфери сарадник службе и новинар Авдо Авдић, написаће изненађујући текст против жене првог међу Бошњацима – Себије Изетбеговић. Због њеног статуса, у коме је докторица Себија, у заносу политичке кампање, за конкурента свог мужа Бакира, написала, љекарима непримјерену, опаску: „Кад помислим да сам му ја породила мајку „меа кулпа“ (кривица је моја).
Тако је гинеколог и љекар Себија, из политичких разлога, одбацила Хипократову заклетву и љекарску етику. Авдић је због ових саркастичних и нехуманих испада написао јавно: Себија је крива за пораз свога мужа и његове странке СДА пред коалицијом око Дениса Бећировића, па и за уплитање у предмет потпредсједника СДП и владе бошњачко-хрватске федерације Војина Мијатовића, те да би било најбоље, да Бакир Изетбеговић украде телефон својој жени и онемогући јој, како год зна, јавне наступе.
С обзиром на то да овдашњи политички систем и даље одликује наметање опција са привилегованих позиција, он се никако не може сматрати демократским и различитим од тоталитарног. Питање је: шта је сврха те политике данас?
Сврха је да ствара илузију дебате или слободе у друштву, а да дјелује ефикасно само у свом интересу. По форми недовољан, у бити потпуно психолошки погрешан без икаквог промишљеног система и заједничког смисла и акције – то је стварни резултат нашег одговора на овакву предратну, ратну и послијератну политику.
Aутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ