Најстарији учитељ у Српцу на пут извео више од 40 генерација
Ту је и остао, настанио се у селу Ножичко, одакле га је учитељски позив водио по готово свим селима на овој општини. Рођен је под планином Рудник у Србији 1932. године и одатле и његов надимак по којем га познају и колеге, а и мјештани.
Филиповић се у изјави Срни подсјетио својих почетака, те прича да је било тешко и изазовно, радило се у лошим условима, када није било струје и асфалтираних путева, али је за разлику од данас било пуно дјеце и радило се у двије смјене.
- У првом разреду тада је било 65, а у четвртом 32 ученика. У основној школи у Ножичком сам провео 24 године и извео шест генерација. У пензију сам отишао као радник Основне школе у Српцу, када је почео рат 1993. године - прича Филиповић.
Жао му је, каже, што су данас многе школе празне и што се промијенио однос дјеце и родитеља према наставницима који су, како тврди, у његово доба имали много више поштовања него данас.
- Дјеца су ме вољела и данас када ме сретну моји бивши ученици питају ме за здравље и нуде помоћ. Али, хвала Богу, ја сам још добро, тако да ми не треба ничија помоћ - прича овај учитељ у пензији.
Нагласио је да је, радећи као учитељ, научио да треба имати равноправан однос према свим ђацима, усавршавати се у струци и личним примјером утицати на правилно васпитање дјеце.
Младе људе који размишљају да се баве учитељским послом посавјетовао је да добро размисле прије доношења те одлуке.
- Уколико не воле дјецу - боље да се не баве овом професијом. Љубав према малишанима је први корак како би они завољели школу и свог учитеља, а када постане обострана, сигурно ће дати добре резултате - закључује Филиповић.
Учитељ Србо мирне пензионерске дане проводи у Ножичком. Недавно је, на свечаној сједници србачке Скупштине општине, поводом дана и крсне славе - Покрова Пресвете Богородице, добио захвалницу општине за допринос у области образовања која му, како каже, много значи.