Како Трамп може да стабилизује БиХ?
Колумну Немање Плотана за Срну преносимо у цијелости:
Вијековима је БиХ стајала на раскршћу царстава и краљевстава - Османског, Аустроугарског и југословенског &мдасх; и свако од њих је покушало да из дубоко подијељених заједница створи јединствен идентитет.
Сви ти покушаји, било кроз империјалну управу или идеолошку принуду, урушили су се под теретом неразријешених траума и међусобно супротстављених националних наратива.
Поука историје БиХ зато је једноставна, али суштинска: стабилност се не може наметнути одозго или споља - она мора проистећи из међусобног политичког признања свих конститутивних народа.
Велики сукоби су погађали БиХ сваких четрдесетак година, увијек у тренутку када се мијењала глобална геополитичка архитектура.
Прошло је 30 година од потписивања Дејтонског споразума којим је окончан грађански рат, стога не треба чудити што расте и регионална и глобална заинтересованост за БиХ.
Данас, док се глобални поредак убрзано мијења, у БиХ се створио политички вакуум који дестабилизује земљу - дјелимично као посљедица наметнутих одлука западних бирократа. Низ наметнутих политичких одлука од страног фактора довео је до буђења историјских траума свих народа на простору западног Балкана.
Највећа грешка политичког запада на Балкану била је вјера да се историја може једноставно заборавити и да се суживот може произвести институционалним инжињерингом, а не стварним компромисом.
Тако су Срби и Хрвати систематски гурани у политичке аранжмане који одступају од самог документа на којем је БиХ утемељена - Дејтонског мировног споразума.
Суштина политичког проблема у БиХ лежи у тумачењу и имплементацији Дејтона. Канцеларија високог представника, чија је формална улога била да надгледа "цивилну имплементацију споразума", користила је "бонска овлашћења" да обликује политички пејзаж земље у складу са сопственим вољом.
Од Бонске конференције 1997. године, високи представници наметнули су више од 900 одлука и више од 400 закона без сагласности изабраних институција. Те интервенције досљедно су фаворизовале политичке интересе бошњачке стране, на штету Срба и Хрвата, урушавајући повјерење у институције и демократски легитимитет БиХ.
Умјесто привременог надзорног механизма, ОХР је прерастао у облик међународног туторства - савремени протекторат којим управља неизабрани страни званичник, а не грађани БиХ.
Игноришући тежину колективног сјећања и значај историјског искуства, западни функционери само су продубљивали подјеле које су наводно жељели да превазиђу, у својим циљевима да изврше унитаризација БиХ, засновану на грађанској, а не националној подјели.
Ово је подразумијевало укидање политичке аутономије Републике Српске, која би задржала политички костур, али би изгубила душу.
Историја јасно показује да када год су Срби остали без политичке аутономије, то је водило масовним прогонима, убиствима и губитку културног и националног идентитета. Република Српска је и настала у контексту распада Југославије, као покушај да се спријечи понављање геноцида над српским народом, попут оног почињеног на простору нацистичке НДХ. Зато је за Србе, унитарна БиХ одувијек била неприхватљива као политичко рјешење.
Како тежина ове колективне историјске трауме никада није добила праву пажњу ни у једној од западних метропола, Срби су на западу били перципирани као дестабилизујући фактор, а не као браниоци свог историјског права на политичку једнакост и аутономију.
Што су се више српски представници трудили да Бриселу, Лондону и Вашингтону представе сложеност историјског контекста, то су поруке западних бирократа, да се прошлост заборави, биле гласније.
Као резултат игнорисања историјске позадине политичких околности на Балкану, западне бирократе никада нису успјеле да спроведу функционалну политику са дугорочним ефектима, а БиХ су оставили у стању перманентне политичке кризе.
Трампов приступ, за разлику од његових претходника, полази од чињенице да се помирење не може градити на негирању реалности, већ да оно захтијева признавање политичке реалности региона и равноправан однос са његовим лидерима, умјесто третирања Балкана као лабораторије за друштвене експерименте.
Одлука америчке администрације да укине санкције предсједнику Милораду Додику и руководству Републике Српске сигнал је да се америчка спољна политика коначно прилагођава историјским лекцијама које су обликовале балкански простор.
Трампова администрација Балкан не посматра кроз призму моралног надметања, већ кроз логику интереса. Дакле, Трампов поглед на свијет је трансакциони - државе сарађују када то доноси корист објема странама.
Иако га идеалисти због тога критикују, управо је такав приступ оно што БиХ недостаје - раскид са либералним грађењем нација и повратак прагматичном ангажману.
Трампова администрација би својим ангажманом могла да врати читаву БиХ у свој дејтонски оквир и да сваки наредни вид рјешења базира на политичком договору и компромису свих конститутивних народа.
Иако Бошњаци, Срби и Хрвати ријетко проналазе заједнички став о политичким питањима, трговинска и економска сарадња показале су се успјешним у отварању простора за компромис.
Стога би Трамп могао да ријеши политичку кризу кроз снажне економске иницијативе. Економска сарадња, инвестиције и енергетска повезаност дају далеко трајније темеље миру од споља наметнутих политичких рјешења која доминирају постдејтонском ером.
Преговарачки сто ће свим конститутивним народима бити доста примамљивији ако се на њему пронађу иницијативе које могу да задовоље свачије економске апетите, али све док се сви буду придржавали старог правила "за вријеме ручка се не прича о политици".
Тек када се економска глад задовољи, биће простора и за политичке резолуције.