Станари бањалучког насеља Обилићево једнoгласно рекли "не" новом регулационом плану
Писмо које је су станари Обилићева послали, преносимо у цијелости:
Ово писмо не пишу инвеститори. Ово писмо не пишу политичке странке. Ово писмо пишу грађани Бањалуке, насеља Мејдан.
Нама је превише. Превише ћутања. Превише бетона. Превише планова у којима нема мјеста за дјецу, зеленило и живот.
А премало струке, одговорности и уважавања јавног интереса.
Регулациони планови не праве овај град бољим мјестом за живот свих нас, већ их кроје приватни инвеститори вођени својим приватним интересима. Њихово је право да брину о себи - али има ли неко да брине о нама?
Зграде се граде са зеленим површинама у саксијама. Игралишта и дворишта вртића личе на бетонске ториће. Јесу ли то мјеста на којима треба да одрастају наша дјеца?
Тротоари су по ширини на граници безбједности. Дрвореди, планирани као заштитни појас између простора за пјешаке и аутомобиле, чак и када су предвиђени регулационим планом, не реализују се. Паркинг мјеста су дефицитна у цијелом граду, јавне гараже се не граде, а недостајући паркинзи се планирају на ријетким преосталим јавним зеленим површинама. Бициклистичке стазе служе за заустављање аутомобила и претежно су небезбједне, а аутобуске линије лоше повезане.
Ми, грађани Мејдана, имали смо лијепо насеље за живот. Није било без проблема, али регулациони план који је тренутно у нацрту није ријешио ниједан постојећи проблем, а пријети да донесе десетине нових за сваког од нас. Суочени смо са тим да се једина већа зелена површина и игралиште безбједно за игру претвара у саобраћајницу и паркинге. Суочени смо са тим да се јавној предшколској установи са двије стотине дјеце одузима двориште. Суочени смо са тим да се за насеље у којем се планира око 4.000 становника предвиђа тек стотинак јавних паркинг мјеста.
Суочени смо и са планираним повећањем протока саобраћаја кроз уске улице између зграда – практично дворишта зграда – како би се обезбиједио приступ новим стамбено-пословним објектима. Суочени смо са тим да ће се на свега неколико метара од наших прозора градити нове зграде, па ћемо наредних година, умјесто сунца и неба, гледати комшијама у тањир.
Сваки метар квадратни парцела у приватном власништву попуњава се зградама максималне површине, док су сви параметри који брину о јавном интересу сведени на законом дозвољени минимум – некад чак ни на то. Зелена површина у цијелом насељу далеко је испод прописаног минимума.
Минимална удаљеност а максимални габарити зграда, који не воде рачуна о ружи вјетрова у граду, сигурно доприносе да Бањалука као град у котлини има ваздух који нас гуши. Школе и вртићи раде на максимуму својих капацитета. Сваке године хиљаде дјеце остаје испод црте, а вртићи се не граде или се планирају објекти у које не би могле стати ни двије вртићке групе, као што је случај у нашем насељу.
Како је све то могуће? Могуће је из два разлога.
Прво, у процесу израде докумената просторног уређења грађани су укључени само на папиру – у фази када је већ израђен нацрт плана. Приговори грађана најчешће буду одбијени једноставним “не усваја се“ на јавној расправи, а писана образложења, ако уопште стигну, достављају се након неколико мјесеци или чак година.
Грађани нису стварно и суштински укључени у процес израде регулационих планова који у великој мјери одређују квалитет њиховог живота, али и живота будућих генерација.
Друго, у процесу израде докумената просторног уређења скрајнута је струка. Приликом израде новог Урбанистичког плана за наш град, након што је утврђен први нацрт, струка је искључена из процеса. Савјет плана, који је требало да стручно и непристрасно надзире израду и садржај плана, скрајнут је и искључен, а одговори на њихове примједбе достављени су тек након двије и по године. Након тога је драстично повећан коефицијент изграђености за уже урбано подручје града. Можда је све “по закону“, али да ли тако треба?
Када се из процеса искључе грађани и струка, добијамо ово што данас имамо у нашем граду.
Ми смо били искључени 2008. године, када је важећим Регулационим планом предвиђена саобраћајница са паркинзима преко нашег игралишта и дворишта вртића. Нисмо пратили. Нисмо гледали. Мислили смо да нас се не тиче. Али сада не дамо да нас искључе. Немојте ни ви. Немојте чекати да багери дођу испод вашег прозора. Тад је касно. Пробудите се на вријеме. Пратите јавне позиве, пишите приговоре на све чиме нисте задовољни, учествујте у јавним расправама и тражите одговоре док још има времена. Бањалука је ипак наш град, и дужни смо да га бранимо, због наше дјеце, нас самих и оних који тек долазе.