Ћосић: "Ко нас, ба, завади" може проћи у личним односима, али у политичким никад
Текст преносимо у цијелости:
У земљи каква је БиХ не смије постојати ниједна табу тема ако заиста мислимо добро својој дјеци и генерацијама које долазе. Све што се гура под тепих, све о чему се не смије говорити, све што се проглашава "опасним" само зато што није политички коректно, прије или касније се врати као проблем, и то увијек у најгорем могућем облику.
Прилог Радио-телевизије Републике Српске у емисији "Печат", који се бавио куповином некретнина у Источном Сарајеву од стране Бошњака из Сарајева, није отворио никакву нову тему. Он је само отворио јавни простор за разговор о ономе о чему се одавно и увелико прича међу људима, на различитим окупљањима, на славама, по кафанама, канцеларијама и у приватним разговорима. Разлика је само у томе што се сада о томе говорило јавно, без увијања и без глуме.
Сачекао сам да се изредају реакције, очекивано бурне, а често и злонамјерне, па да напишем оно што сматрам суштински важним за све нас у овој политички несрећној земљи која се Босном и Херцеговином зове. Иако знам да ћу и због овог текста поново бити нападнут. Зато ћу унапријед замолити дежурне тумаче туђих мисли да не "објашњавају" шта сам хтио рећи, него да, ако већ преносе, пренесу цијели текст без измјена, па нека онда људи - Срби, Бошњаци, Хрвати и сви остали - сами суде о мојим ставовима.
Прије свега, морам јасно нагласити да у ономе што је речено у прилогу РТРС-а, као ни у размишљањима људи који су у њему говорили, нема шовинизма. Има искључиво реалног промишљања које произилази из колективног историјског искуства народа који живе на овим просторима. Историја нас, хтјели ми то или не, учи одређеним константама, а једна од њих у БиХ јесу национални сукоби који су увијек имали и снажан вјерски карактер.
Више пута је покушавано да се та реалност "превазиђе". Од идеје стварања "босанске нације", преко различитих облика заједничке државе, кроз Југославије и концепт "братства и јединства". Скоро педесет година смо живјели у тој идеји, вјерујући да је све у реду, а онда смо се међусобно поубијали у десетинама хиљада. На овим просторима проливени су хектолитри крви. И ту крв не може опрати никаква демагогија, па ни она упакована у наизглед добронамјерно - "ко нас, ба, завади".
Историја нас учи и нечему другом: да ми, једноставно, не можемо мирно живјети измјешани без јасно дефинисаних политичких, националних и институционалних оквира, права и одговорности сваког народа појединачно. То није позив на мржњу, него констатација реалности. Игнорисање те чињенице није било какав хуманистички, "сви смо ми људи" приступ него огромна неодговорност.
Парафразираћу Алберта Ајнштајна, који је рекао да је дефиниција лудости радити изнова и изнова исту ствар, а очекивати другачији резултат. Ако наставимо да форсирамо моделе који су више пута пропали и који су нас сваки пут довели до крвопролића, резултат ће, прије или касније, поново бити исти.
Зато морамо отворити све теме и о њима говорити искрено, без страха и без лажног моралисања. Ова тема није важна само за Источно Сарајево, она је кључна за будућност свих људи који живе у БиХ.
И због тога, прије него што наставим, желим још нешто да апострофирам - лично бих највише волио да можемо да се идентификујемо само као људи, да једина подјела буде на добре и лоше. Али у оваквој земљи, са оваквим историјским насљеђем, то је утопија. А утопије у БиХ, по правилу, завршавају као дистопије у којима се нека нова генерација поново убија, зато што претходна није имала снаге да се суочи са чињеницама и сама са собом.
Примјер тог несуочавања са реалношћу је и реакција појединих неодговорних људи који су, након овог прилога РТРС-а, јавно позивали Бошњаке који посједују некретнине у Источном Сарајеву да пријаве пребивалиште и политички се ангажују на наредним изборима, вјероватно из ината. Зар то није гурање прста у око сарајевским Србима који су већ прошли голготу егзодуса, који су напустили своја огњишта и који данас чине већину становништва Источног Сарајева?
Да ли је то нешто што је потребно људима у Источном Сарајеву и Сарајеву? Како би реаговало Сарајево када би се, рецимо, одједном појавило 50.000 Срба који би затражили пребивалиште у том граду с намјером да се политички ангажују и испостављају своје захтјеве? Би ли то било дочекано као "богатство различитости" или као пријетња? Видјели смо већ како се "лијепо" дочекују српски спортисти или српска дјеца која носе мајице свог омиљеног клуба, а сасвим случајно тај клуб је из Београда.
Људи, немојмо се више лагати. Ако наставимо овако, проклињаће нас и наши праунуци. Највећа и најнасушнија потреба данас у БиХ јесте политичка зрелост ове генерације. Ако желимо добро генерацијама које долазе, морамо смоћи снаге, мудрости и храбрости да коначно ријешимо питање суживота тако да за неколико деценија тај суживот не произведе нови рат и ново страдање.
А историја нам показује да једини успјешан модел за то може бити онај у којем у оквиру БиХ сваки конститутивни народ има своје политичко и институционално "двориште", у којем уређује односе, доноси одлуке и сноси одговорност, уз јасно и недвосмислено правило да ниједна одлука никада не смије бити на штету било кога ко није дио већине у том простору. А онда да будемо одличне комшије. Да сарађујемо, помажемо једни другима, дружимо се и градимо пријатељство. Али истинско пријатељство, а не ово "грантовско".
Вјерујем да је то могуће. И вјерујем да је то једини модел чију цијену неће платити нека будућа генерација. Све друго смо већ пробали. И знамо како се завршило.