Стево Грабовац о својој најтежој борби: Како је Брод показао шта значи бити уз суграђанина
Текст-писмо преносимо у цијелости:
СТЕВО ГРАБОВАЦ: ПРИЧА О ДВА ПРИЈАТЕЉА
"Кажу да се пријатељ у невољи препознаје. Прави пријатељ. А опет, можда је боље живот провести окружен лажним пријатељима, јер од заблуда нико умро није. Страдаће само наш људски понос, а с тим се може живјети. А невоље кад дођу - онда је већ касно. И тада су заблуде смртоносне, а понос је једино што је остало.
Тешко је један град назвати пријатељем. Како уопште такво пријатељство дефинисати? Град је мјесто које може бити дом и простор слободе. А исто тако - град су људи.
Брод и ја годинама имамо чудан однос. Ја не живим у њему, али он живи у мени. У њему сам доживио најгоре ствари које човјек може доживјети; рат, логор, страдање, глад, смрт родитеља. Ја бих га мрзио, али ми недостаје. Сва моја носталгија се просула по његовим улицама, Насипом и парковима, чак и оним затуреним пролазима иза Метал Емајла или Радничког Дома, у безбројним шетњама гдје су моје ноге оставиле трагове, између рафинеријских погона, у ходницима библиотеке, у дворишту средње школе. И сваки пут кад дођем, осјећам се као да нисам ни отишао. Свака је ту травка, свако је дрво моје - сваки хлад, свака сјена. Свака киша која ороси повијене жалосне врбе или борове тамо је моја, свака кап - све то осјећам. Сви сутони који нигдје не пуцају тим сјајем као у равници или бурне експлозије јутра. Све је то моје. И кад мало боље промислим - осим тога, и немам ништа. Мој су живот сјећања, јер кад невоље дођу - остану само сјећања. И они људи којима је стварно до вас стало.
Прошле године, Брод ме дочекао као шампиона. Био сам добитник НИН - ове награде и побједничке фанфаре су звониле око моје главе. Могао сам дозволити поносу да ме ухвати довољно и занемарим своје коријене. Ипак, није се то десило – преплавиле су ме емоције и као што увијек бива у таквим ситуацијама: већину ствари које сам заиста желио рећи – нисам рекао.
Пар мјесеци касније, живот је (хвала му, али није морао) одлучио још једном да ми несебично подари нову лекцију. Дијагностикована ми је тешка и озбиљна болест. Велики слављеник је тако био прикован за болнички кревет непуна два мјесеца, да не спомињемо све остале мјесеце претрага и разних анализа. А и да не помињемо да сам тек у почетку самог процеса који зна бити дуг и напоран - тренутно на исцрпљујућим терапијама од којих сваки пут човјек помисли да су мале ствари нешто најважније у животу. Јер, кад не можете ни нормално ходати ни сједити, схватите да такве глупе ситнице имају неописив значај.
Како и на који начин су људи из Брода сазнали за моје стање, могу да нагађам, али не знам праву истину. Но, не пишем ово ради истине. Ја о својој болести нисам причао јер нисам желио да људе које волим оптерећујем са тим. Они други би можда ликовали, али чему ликовати над побједом која није твоја!? А како сам ја сазнао да Брођани знају? Тако што је једно јутро на мом банковном рачуну осванула једна уплата, друго јутро – друга. Потпуно тихо и без велике помпе, неки дивни људи су одлучили да ми пошаљу новац да ми „се нађе” за лијечење. То чинимо, наравно, јер у нама има људскости. Чинимо то ради хуманости. Неко то чини и ради личне рекламе. Ови људи су то учинили тихо, чак и без мог директног знања – што јест права одлика милости. Не могу ја описати колико је мене гануло кад сам видио имена на изводима и тај сплет емоција који сам тад осјетио. Брод је, како рекох са мном и у добру и злу, и кад смо далеко – близу смо. Праву захвалност је немогуће овдје правим ријечима описати. Јер много је емоција које би искуснији од мене тешко на прави начин сложили, а да буду разумљивим језиком писане.
Од писаца и пјесника се очекују велике ријечи. А оне су постале тривијалне у задње вријеме, лако их изговарамо, а још лакше одричемо. Зато су моје ријечи тек обичне и мале, као што сам и ја обични мали човјек кога је дубоко ганула искрена доброта ових драгих људи. Не бих никог да помињем, да неког не бих увриједио или истакао, поготово што рекох ни ја не знам тачно сва имена. Од свог скромног они су одвојили за мене. И ја никад правим ријечима своју праву искрену захвалност им нећу знати рећи. Једино знам да живе у географији моје душе - тамо гдје и Брод живи. У мом срцу.
Искрено ваш
Стево"