Тришић Бабић: Србима нико не може да забрани да обиљежавају 9. јануар
- Не можете се одрећи нечега што се догодило и што је историјска чињеница. Покушаји забране и брисања сјећања, та врста колективне лоботомије, нису успјели ни у много репресивнијим и монструознијим системима, па неће ни данас. То нема везе са тим да ли неко жели да вам нешто забрани или да ли ви на то пристајете. То има везе са људском природом. Како ћете Србима, у чијим је срцима 9. јануар дубоко важан, одузети право да га обиљежавају? Не можете - поручила је то у интервјуу за "Глас Српске" Тришић Бабић.
- Као што ни гета и концентрациони логори нису могли забранити Јеврејима да славе Пасху или Хануку, тако ни данас нико не може Србима забранити да обиљежавају 9. јануар. Осим тога, 9. јануар није датум који је за Србе важан искључиво у контексту Републике Српске као политичке заједнице. То је и дан Светог Стефана, првомученика међу хришћанима. Он је био крсна слава Немањића, али и Твртка Котроманића. Као такав, 9. јануар представља дубок и неспоран темељ српског идентитета у БиХ, много старији и снажнији од савремених политичких одлука. Ако неко мисли да ће административним забранама умањити значај 9. јануара за Србе, онда би, том логиком, могао да крене и у забрану дјела "О управљању царством" Константина Порфирогенита, које овај простор недвосмислено везује за српски народ. Јер и то, из данашње перспективе, може "кварити" нечију представу о себи. То је, наравно, апсурд. Историја се не укида декретима, а идентитети се не бришу забранама - и сваки покушај у том правцу више говори о несигурности оних који га покушавају, него о Србима и 9. јануару - рекла је Тришић Бабић.
Интервју преносимо у цијелости:
ГЛАС: На позицији вршиоца дужности предсједника Српске сте већ два мјесеца. Шта сте прво помислили када Вам је предложено да будете на тој функцији и због чега сте пристали?
ТРИШИЋ БАБИЋ: Није то био ни тренутак великог изненађења ни осјећај да је нешто што ми "припада". Републику Српску деценијама води тим људи који је селектовао Милорад Додик, и то је чињеница коју многи, који су опсесивно нападали њега мислећи да ће тиме срушити Српску, једноставно не желе или не могу да разумију. Он је изградио зид људи који дијеле исту идеју, вриједности и исти однос према Српској. Моје именовање за вршиоца дужности није било лична жеља. Народ је демократски изабрао Додика да тај посао обавља пуне четири године и тo дубоко поштујем. Али као дио његовог тима, као и сви други, била сам спремна да преузмем одговорност у тренутку када је притисак на њега, кроз очигледну злоупотребу правосуђа, дошао у самом финишу вишегодишње дипломатске активности Српске на геополитичком плану. Та активност имала је епицентар у заједничком раду и са Жељком Цвијановић, и мој избор је био и логична посљедица тренутка у којем се све то дешавало. Није било времена за личне калкулације - било је важно да институције остану стабилне и да политика Српске не стане.
ГЛАС: У фотељи остајете, претпостављам, дуже него што сте планирали након одлуке ЦИК-а БиХ о поништењу дијела избора. Како гледате на тај потез? Да ли је реалан или је у позадини нешто друго?
ТРИШИЋ БАБИЋ: Када се ствари посматрају у ширем контексту, та одлука ЦИК-а није изолован инцидент, већ дио једног континуитета. С једне стране имате изјаве бошњачких политичара у Парламентарној скупштини БиХ који отворено говоре да им "треба само пет Срба" да управљају цијелом државом. С друге, имате јавне позиве појединих српских политичара да се у изборној ноћи у Бањалуци изазову немири да би се оспорила побједа Синише Карана. То је исти политички ток - жеља Сарајева да поништи Српску и демократски систем који јој гарантује аутономију у дејтонској БиХ, уз помоћ малог броја Срба који, фрустрирани изостанком демократских побједа, у тој жељи виде пречицу ка власти. Сарајево ме не изненађује, али ме ти малобројни Срби чине тужном. Република Српска је довољно зрела да у њој можемо имати различита политичка мишљења, али морамо имати јединствен став око цивилизацијског минимума који нам се покушава одузети - наших избора и наших институција. Одлука ЦИК-а је, у том смислу, логичан дио те политике и тог наратива, са намјером да се Српска гурне у кризу из које би изашла ослабљена. На срећу, грађани су мудрији од тога.
ГЛАС: Каква је позиција Српске на регионалном, европском и глобалном нивоу?
ТРИШИЋ БАБИЋ: Српска се, у једном од најтежих тренутака савремене међународне политике, опредијелила за политику здравог разума. У вријеме када су многи, нама слични по величини и политичкој снази, наивно прихватали глобалне политике које су дјеловале моћно, али су биле све осим рационалне, Српска је остала досљедна својим принципима. Те политике, наметане са позиција моћи малог броја држава, полазиле су од претпоставке да се свијет може преуредити по једном систему вриједности, који су на крају одбацили чак и грађани земаља које су га најгласније промовисале. Промјене које су се догодиле повратком Доналда Трампа означиле су глобалну политичку прекретницу - повратак политике онима који чине већину у сваком друштву: породицама, радним људима, онима који желе сигурну свакодневицу, добре вртиће и школе, ефикасно здравство и повратак традиционалним вриједностима. Република Српска је у том погледу била пионир, често готово усамљена, када су притисци били најјачи. Данас се та досљедност показује као капитал. На европском нивоу има одличне односе са свим нарастајућим политичким снагама које ће у великој мјери одредити политичку будућност Европе. На регионалном нивоу не постоји релевантан политички актер са којим немамо изграђен дијалог. А на глобалном плану, ако нас поредите са политички и демографски сличним заједницама, усуђујем се рећи да смо постигли највише. То не значи да су изазови завршени, али значи да смо научили да пажљиво пратимо процесе и дјелујемо рационално, не одричући се својих увјерења.
ГЛАС: Када се помињу међународни односи, често се полемише о томе коме је Српска наклоњенија - Русији или Америци. Како Ви то видите?
ТРИШИЋ БАБИЋ: Као народ пречесто личимо на село из филма "Три карте за Холивуд", гдје се читаво мјесто дијели на "проамеричке" и "просовјетске", спремне да иду даље него што су били спремни и сами Кенеди и Хрушчов, да би резултат био разорено село и унутрашњи сукоб који на глобалном плану не значи апсолутно ништа. Слично је и са овим, често постављаним питањем када је у питању Српска. А истина је много једноставнија и у складу са политиком здравог разума. Ми немамо ништа са ратом у Украјини, у који су увучене Русија и САД као кључни глобални актери. Као народ који је искусио рат, најбоље знамо какву патњу доноси. Жалимо због страдања и руског и украјинског народа и искрено се молимо за што скорији мир, јер је сваки дан тог рата прескуп - прије свега у људским животима. Без договора великих сила, прије свега Русије и САД, али и других глобалних актера, неће бити ни краја рата, нити трајне стабилности било гдје у свијету, па ни на западном Балкану. Зато је за Српску рационално и природно да има најбоље могуће односе и са САД и Руском Федерацијом, водећи се искључиво сопственим интересима. Наш примарни интерес је очување дејтонских права Српске. Нормално је да имамо добре односе са земљом у којој је мировни споразум потписан, али и са земљом која је у Савјету безбједности УН досљедно и без изузетка бранила свако његово слово, посебно у временима када су поједини покушавали да га мијењају измишљајући такозвани "дух Дејтона".
ГЛАС: ОХР и Кристијан Шмит су оставили печат и у 2025. Долази ли вријеме у којем ће БиХ функционисати на договору домаћих лидера?
ТРИШИЋ БАБИЋ: Исправила бих Вас - ОХР није оставио никакав печат, јер Шмит никада није потврђен у Савјету безбједности УН. Не бих се ни превише бавила њиме, јер дајемо значај који реално нема, осим код најрадикалнијих кругова политичког Сарајева. БиХ може функционисати само на основу консензуса демократски изабраних представника три конститутивна народа. Постојање ОХР-а је већ дуги низ година бесмислено, јер умјесто да подстиче договоре, често једној страни даје алиби да договоре избјегава. Ми живимо у Европи у којој доминира најуспјешнији мировни пројекат у историји континента - ЕУ. У тој заједници се одлуке доносе консензусом 27 држава чланица, које су међусобно далеко различитије него што смо ми у БиХ. Није баш да Финaц и Португалац дијеле много тога заједничког у културолошком, језичком или историјском смислу, па ипак успијевају да дођу до договора. Ако је то могуће тамо, могуће је и овдје. Један од предуслова за то је уклањање свих препрека домаћим договорима, а то су несумњиво дијелови међународне заједнице, најчешће кроз дјеловање ОХР-а. Свједочила сам договорима који су пропали искључиво због интервенција међународног фактора. То није добро, јер ти људи неће остати да живе овдје. Ми хоћемо - и морамо се више поштовати.
ГЛАС: Да ли је Дејтон, у изворном облику, довољан оквир за БиХ?
ТРИШИЋ БАБИЋ: Јесте - без икакве дилеме. Дејтонски мировни споразум је на рационалан, свеобухватан и историјски утемељен начин апсолвирао односе на овом простору и понудио механизме да се трагедије више никада не понове. Историја ових простора дубоко је оптерећена покушајима доминације једних над другима. Српске ране, посебно из Другог свјетског рата, и данас су дубоке и живе у колективном памћењу. Управо зато је Дејтон важан - јер је свима дао једнако право на БиХ, али и једнако право на себе, кроз јасно дефинисане механизме заштите виталних националних интереса.
Дејтонски споразум није само мировни акт већ и политички и демократски оквир који је успоставио институционалне механизме за рјешавање проблема, како се више никада не би рјешавали оружјем, као што је то, нажалост, више пута био случај у 20. вијеку. Неизмјерно сам поносна на Српску. Упркос покушајима да буде испровоцирана, притисцима и изазовима, остала је привржена миру, стабилности и Дејтону. Много пута су неки прижељкивали сукобе - ми смо бирали мир.
ГЛАС: Шта поручујете поводом празника и обиљежавања 9. јануара?
ТРИШИЋ БАБИЋ: Желим грађанима Републике Српске да новогодишње и божићне празнике проведу у миру, здрављу и породичној топлини. Нека нас ови дани подсјете на вриједности заједништва, солидарности и међусобног поштовања, као и на снагу коју имамо када смо сабрани и окренути једни другима.