Геополитичка визија Милорада Додика: Потези које су други тек касније разумјели
Сваки пут када му предвиде политички суноврат изборна реалност их демантује - рекао је ово политиколог и дипломата Марко Милисав за портал Принцип.
Његов текст преносимо у цијелости:
Тај несклад између њихове жеље и чињеница најбољи је доказ колико дубоко потцијењују човјека који је, свиђало се то некоме или не, један од најискуснијих и највјештијих политичара и државника у овом дијелу Европе. Ово се нарочито односи на Додикову спољну политику која се свакако најдиректније рефлектује на унутрашње прилике.
Довољно је побројати само неколико његових одлука и политика које је, у последње двије деценије, са сарадницима донио и реализовао да би се то доказало.
У времену највеће либералне еуфорије, у тренутку када је цијели регион јурио за илузијом брзог уласка у глобалистичке токове, Милорад Додик је изабрао тежи, али принципијелнији пут, пут суверенизма, традиционалних вриједности и заштите националних интереса. Оно што је тада многима дјеловало као анахрон приступ, данас се у све већем броју држава сматра нормом.
Када је Русија доживјела најтврђу дипломатску изолацију у модерној историји, Додик није одступио од односа с Владимиром Путином. Не зато што је то било једноставно, управо супротно било је најтеже, већ зато што је схватао дубље процесе у међународним односима, нарастући глобални сукоб концепата и важност стабилних савезништава.
Исту ту врсту стрпљења и политичке храбрости показао је и у односу са Виктором Орбаном. Док је мађарски премијер у европским медијима и Бриселском естаблишменту био представљан као "црна овца ЕУ", Додик је препознао нешто што су многи тек касније уочили, да Орбан гради дугорочни политички модел, да Мађарска јача своју позицију и да европски токови неће заувијек остати онакви каквим их је либерални естаблишмент замишљао. Побједа Роберта Фица у Словачкој иАндреја Бабиша у Чешкој додатно су оснажиле овај приступ.
У периоду када су широм Европе политичари махали палестинским заставама, често из чистог политичког конформизма, Додик је заступао право Израела на одбрану наглашавајући легалистичке принципе, а не трендове. То је позиција која није била популарна, али је била досљедна и утемељена.
Посебно значајан дио Додикове политичке конзистентности огледа се у односу према Републици Србији. Током читаве каријере, без обзира на то ко је у Београду био на власти, Додик је његовао стабилне, коректне и институционално уређене односе са демократски изабраним руководством Србије. Подржавао је и искрено се радовао сваком успјеху и јачању Србије, свјестан да је снажна Србија темељ стабилности цијелог региона, али и кључни ослонац Републике Српске. Та политика досљедности дошла је до пуног изражаја у претходној деценији, у сарадњи са предсједником Александром Вучићем, са којим је изградио однос узајамног уважавања и политичке координације, увијек инсистирајући на миру, стабилности и очувању заједничких националних интереса.
Најјаснији примјер његове политичке храбрости јесте отворена подршка Доналду Трампу у моменту када је читав западни медијски и нво апарат на свакодневном нивоу сатанизовао америчког предсједника. Додик није оклијевао јер је препознао да свијет улази у нову фазу, да се мења америчка спољна политика и да долази ера реализма. Данас, када многе државе отворено прелазе на политике које је Трамп заговарао, јасно је да је Додиков став био стратешки, не импулсиван.
И зато је погрешно његове потезе називати и оцјењивати хазардерским или коцкарским. Можда су дјеловали дрско или неуклопиво у тренутни ток, али су, испоставило се, увијек били засновани на процјени, дугорочној анализи и планском позиционирању.
Многи виде само ону народну страну Милорада Додика, човјека који зна запјевати на саборима, који дијели емоције са народом и који се не стиди да буде оно што јесте. Али се често занемарује да је Додик дипломирао на Факултету политичких наука Универзитета у Београду и то у времену када је то значило озбиљно образовање и системску политичку припрему.
Превиђа се да је Милорад Додик не само учесник, већ и креатор савремене српске историје. Иза њега су године и деценије у којима је Републику Српску водио кроз немогуће услове: испратио је низ високих представника, очувао полицију Републике Српске, заштитио имовину Републике Српске, водио Српску кроз поплаве, економске кризе, санкције и политичке блокаде&хеллип; Све то без одступања од основног циља да институције Републике Српске остану цјеловите, функционалне и стабилне.
Када се погледа уназад, свако питање на коме је био нападнут, од односа с Русијом, преко Орбана, Израела, Србије, Трампа, до унутрашњих политика , на крају се показало тако да је увијек без изузетка био у праву. Зато је можда и највећи парадокс што они који му годинама проричу политички крај не успијевају да схвате: његов политички опстанак није случајност, нити пука тврдоглавост. То је резултат стратешког размишљања, политичког искуства и ријетке упорности да се плови против струје када је то потребно.
Управо зато, упркос сталним нападима, Милорад Додик остаје један од ријетких лидера у региону који је изнова доказивао да разумије глобалне токове боље него многи који га критички анализирају. Нјегова политичка каријера није производ среће већ визије, храбрости и способности да у временима највеће буке и прашине види оно што други игноришу. Управо због тога ће разни Шмитови, Бореновићи, Конаковићи и ини морати још дуго да се надају и узалудно чекају политички крај Милорада Додика.