Обиљежене 102 године од смрти Алексе Шантића
Те 1924. године на вјечни починак више од 13.000 људи испратило је пјесника "по души и срцу" Алексу Шантића. Данас, стотину другу годину од упокојења славног пјесника, присјећамо се једне епохе која је обиљежила културу тог времена.
- Чувајући Шантића ми чувамо сјећање на једну епоху и сјајне људе који су били носиоци културне мисли у Мостару. Шантић је био не само велики пјесник, него носилац нацијоналне и културне мисли, носилац европског духа, толеранције, ујединитељ. Човјек кога је волио читав град - kaže предсједница "Просвјете" Сања Бјелица Шагановић.
Шантић је био најбољи примјер поштовања и љубави у једној мултиетничкој средини.
- Трудио се својом поезиом да дође до сваког срца да свако срце учини топлим и дао нам најбољи пријмер како се мозе вољети свим срвем своје а а не мрзити оно другачије. Данас се сјећамо тога и преносимо ту поруку да волимо своје и поштујемо туђе и пазимо једни на друге - додаје јереј Душко Којић, старјешина Саборне цркве у Мостару.
Да се човјек не мјери по ономе колико узме, него колико остави генерацијама иза себе, доказ је управо Алекса Шантић.
- Шантић је нама оставио пуно тога, најбитнија порука да не гледамо ко је које вјере него ко је какав човјек. Ми се трудимо да живимо његовим мотивима које нам је оставио и сјећањем на њега да доведемо Мостар у вријеме које је било боље него данас - истиче предсједник српског друштва "Гусле" Радислав Тубић.
И тако 102 године по одласку највећег дјетета наше књижевности, како су савременици говорили, открива се тајна трајања Шантићевих стихова. Мостаром још одјекују стихови "Остајте овдје! Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није".