Плотан: Односи Српске и Израела достигли врхунац под вођством Додика
Колумну Плотана преноси у цијелости:
Делегација Републике Српске, коју су предводили вршилац дужности предсједника Републике Српске Ана Тришић Бабић и предсједник СНСД-а Милорад Додик, имала је част да од 26. до 29. јануара буде угошћена у Израелу уз највише државне почасти.
Иако је пријатељство између српског и јеврејског народа кроз историју одувијек било на завидном нивоу, ова посјета, ипак, по много чему представља прекретницу и ново поглавље овог нераскидивог пријатељства два народа.
Српска подршка јеврејском државотворном пројекту и стварању државе Израел претходила је чак и формалном међународном признању тог права.
Још у децембру 1917. године, у јеку Првог свјетског рата, док је и сама била окупирана и на ивици биолошког опстанка, српска влада у егзилу упутила је преко свог изасланика у САД, капетана српске војске и љекара доктора Давида Албале, званично писмо подршке Балфуровој декларацији и стварању јеврејске државе.
Тиме се српски народ сврстао међу прве народе који су јасно и недвосмислено стали уз ционистичку идеју, препознајући у јеврејском народу исту ону историјску борбу за слободу, достојанство и државност коју су и сами водили.
За вријеме Другог свјетског рата, Срби и Јевреји су под окупацијом нацистичког и усташког режима дијелили исту судбину страдања у концентрационим логорима, па су тако данас Јасеновац и Доња Градина за Србе и Јевреје не само симболи заједничког страдања, већ и историјско упозорење на судбину која их чека ако се одрекну својих државотворних идеја.
Континуитет ових историјских веза потврђен је и након Другог свјетског рата, када је Југославија већ 19. маја 1948. године, у најранијој фази њеног постојања, признала државу Израел, сврставајући се тако међу прве државе свијета које су то учиниле.
Тиме је српско-јеврејско савезништво добило и своју формално-политичку димензију, утемељену на заједничком искуству страдања и непоколебљивој борби за слободу.
Исту ту борбу за слободу и историјску правду коју Република Српска води задњих 30 година формално је препознао и Израел када је угостио делегацију Републике Српске уз највише државне почасти.
Ова посјета долази у јеку политичке и правне борбе коју Република Српска води са нелегитимним високим представником Кристијаном Шмитом, који је поред своје јасне нетрпељивости према Републици Српској и отворени симпатизер нацистичког пилота Вернера Мелдерса.
Можда се историја не понавља увијек, али се и те како римује, а Република Српска и Израел су показали спремност да се заједно одупру политичком ревизионизму историје.
Већину свог постојања Република Српска је провела под окриљем западне либералне хегемоније, за чије вријеме је свијет у великом омјеру креирала америчка Демократска партија, често на штету националних интереса и саме Републике Српске.
Многе од ових политика Република Српска је успјела да преброди, а свакако јој је у томе савезник био и Израел.
У савременој теорији међународних односа одавно је препознато, а посебно од аутора као што су Ханс Моргентау и Маргарет Херман, да се односи међу државама често не обликују искључиво кроз апстрактне институције и формалне политике, већ кроз личне односе, повјерење и перцепције политичких лидера.
Управо у том контексту треба посматрати и изузетно висок ниво односа које Република Српска данас има са Израелом, а који су у великој мјери резултат дугогодишњег личног ангажмана и конзистентне политике предсједника Милорада Додика.
Највише државне почасти, признање Кнесета "Жаботински за слободу", симболични гестови дубоког поштовања у Јерусалиму, као и отворена спремност израелског државног врха, укључујући премијера Бењамина Нетањахуа, да пружи подршку Републици Српској, јасно указују да се није ријеч о протоколарној посјети, већ о односу изграђеном на личном повјерењу, политичкој досљедности и заједничком разумијевању историјске борбе за слободу и државност.
Генијалност спољне политике коју је спроводила Република Српска додатно се огледа у чињеници да се делегација Републике Српске у распону од пар дана у Израелу састала са највишим званичницима Израела, као и амбасадорима САД и Руске Федерације.
Тиме је Република Српска демонстрирала способност да у модерном геополитичком окружењу, упркос географским и демографским ограничењима, постане важан дипломатски чинилац и политички мост између Истока и Запада.
Управо из таквог стратешког и вриједносног оквира проистекла је и спремност да се односи Републике Српске и Израела у наредном периоду додатно институционализују и продубе кроз сарадњу у свим секторима.
Посебно је значајно то што је Израел показао јасно разумијевање и принципијелну подршку очувању политичке аутономије Републике Српске, онако како јој је она гарантована изворним Дејтонским мировним споразумом.
У времену растуће правне несигурности, ревизионизма и покушаја централизације мимо међународних гаранција, оваква подршка не представља само дипломатски гест, већ потврду заједничког опредјељења за поштовање међународног права, историјске истине и права народа да сами одлучују о својој политичкој судбини.