Шеховац: Имовина СПЦ није ничија бабовина, већ угаони камен опстанка Срба
Он указује да, након ратних разарања, други чин у брисању трагова постојања Срба у ФБиХ јесу активности власти тог ентитета које православне вјерске објекте укњижавају као "државну својину".
- Трећи чин јесте медијска прича у којој српска православна гробља именују као "босанска православна мезарја", са намјером да сутра и православне цркве у ФБиХ претворе у нове Аја Софије, у нове "босанске православне цркве" - упозорава Шеховац.
Он напомиње да је као човјек који је посјетио и снимио све православне вјерске објекте на подручју некадашњег града Сарајева и разговарао са Србима православцима, свјестан значаја очувања и представљања српског вјерског блага у ФБиХ.
ЏАМИЈА КРАЉА ФАХДА НА ИМАЊУ СРПСКЕ ПОРОДИЦЕ МЛАЂЕН
Шеховац пита власти Кантона Сарајево да ли је земљиште на којем је саграђена џамија краља Фахда у Неџарићима, односно Алипашином пољу, укњижено на џамију или као "државна имовина" БиХ?
Својевремено је Српска православна црква инсистирала да јој се то земљиште врати.
Према расположивој документацији, земљиште је припадало српској породици Млађен, од које је незаконито одузето и никада јој није враћено, већ је незаконито поклоњено Саудијској Арабији, која је на њему саградила џамију.
Управо то земљиште породице Млађен својевољно је и без ичије сагласности Бакир Изетбеговић незаконито поклонио Саудијској Арабији у вријеме док је био директор Завода за изградњу Кантона Сарајево.
Када су Изетбеговића својевремено српски медији питали да ли је то тачно, одговорио је само да се не сјећа.
Поражавајуће је да је џамија и цијели њен комплекс власништво Саудијске Арабије, дакле иностранство.
У документацији којом располаже сарајевска општина Нови Град пише да је Завод за изградњу Кантона Сарајево дао Саудијској Арабији у власништво плац на Алипашином пољу, и то без икакве надокнаде. Власти те државе су званично тражиле став Пореске управе о томе да ли су дужни да плате порез и одговорено им је да ништа не треба да плаћају.
Након тога је Саудијска Арабија укњижила то земљиште као своје власништво и изградила џамију, те уз њу неколико објеката који су власништво Високог саудијског комитета. Иначе, тој организацији је забрањен рад јер је осумњичена да се бави пословима у вези са тероризмом, а познато је да је ту присутан и развија се вехабијски покрет.
ИМОВИНА СПЦ - СТУБ КОЛЕКТИВНОГ ПАМЋЕЊА
Шеховац напомиње да гробља и религијски објекти у српској традицији нису само простори вјерског обреда, већ кључни стубови колективног памћења, континуитета и идентитета српског народа.
- Нарочито у крајевима гд&зwњ;је су Срби кроз историју били изложени ратовима, миграцијама и насилним прекидима живота заједнице. Православна гробља свједоче о вишевјековном присуству Срба на одређеном простору. Надгробни споменици са ћириличким натписима, именима, презименима, крстовима и датумима рођења и смрти чине тихи, али непорециви доказ историјске стварности једне заједнице - истиче он.
Шеховац каже да је гробље, у том смислу, архив народа и да оно говори гд&зwњ;је је неко живио, колико је дуго био ту и какав је идентитет његовао.
- Цркве и манастири у српској традицији имају двоструку улогу - духовну /литургија, крштења, вјенчања, опијела/ и идентитетску /језик, писмо, историјско памћење, обичаји/. Кроз вијекове без државности управо су црква и гробље чували народ. Око њих су се формирала села, братства и породичне линије. Зато је напад на цркву или гробље увијек доживљаван као удар на сам опстанак заједнице, а не само као материјална штета - указује Шеховац.
Он напомиње да су у српском идентитету религијски објекти нераскидиво повезани са крсном славом, породичним светитељем и осјећајем свог мјеста.
- Гробље у којем почивају преци и црква у којој су крштени постају дио личног и колективног идентитета, нека врста свете географије народа. Поштовање гробова и вјерских објеката представља минимум цивилизацијског стандарда. За Србе, право на гроб предака значи право на сјећање, идентитет и достојанство. Гдје нема гроба – нема ни признања да је неко икада постојао - истиче Шеховац.
Он каже да су гробља и религијски објекти за Србе жива историја у камену и молитви.
- Они чувају памћење, потврђују присуство и повезују генерације. Њихово очување није само питање вјере, већ питање културе, идентитета и елементарне правде. Историјско искуство Срба у 20. и 21. вијеку показује да су рушење цркава и скрнављење гробаља често пратили прогоне и етничка чишћења. Циљ таквих чинова није само вандализам, већ брисање трагова постојања једног народа и порука - "ту никада нисте припадали" - указује Шеховац.
СРБИ НЕ МОГУ ЋУТАТИ КАДА ИМ СЕ УДАРА НА ТЕМЕЉНЕ ВРИЈЕДНОСТИ
Социолог Владимир Васић каже за Срну да постоје црвене линије преко којих се не може прећи, те нагласио да имовина СПЦ није ничија бабовина, већ угаони камен на којем су Срби овдје вијековима опстајали.
- Имовина СПЦ није ничија бабовина нити некаква катастарска честица у прашњавим урбанистичким буџацима, већ угаони камен на коме смо, упркос свему, остали и опстали на овим просторима, пркосећи разним дрским освајачима. Тако ће бити и сада! - поручује Васић.
Он каже да, у најмању руку, није паметно ударати на темељне вриједности било којег народа, а од њега опет очекивати да ћути.
- Политички је незрело залагати се за функционалност земље, док се истовремено поступцима који дјелују искључиво конфронтационо доводи у питање положај једног од конститутивних народа чији је историјски и културни континуитет неодвојив од самог постојања ове заједнице, свидјело се то некоме или не. Оправдано је и аргументовано поставити питање - да ли гласни промотери бх. државности, оваквим недјелима, заправо промовишу њену будућност или распад? - пита Васић.
Васић напомиње да искуства региона јасно показују да се питања вјерских институција и њихове имовине не могу третирати као обична административна ставка, јер црква у социолошком смислу представља институцију колективног памћења, идентитета и историјског континуитета заједнице.
Он истиче да у сваком цивилизованом друштву које своје функционисање темељи на владавини права, питање имовине остаје у оквирима правног поретка.
- Међутим, у заједницама каква је БиХ, оваква питања врло често излазе из правних оквира и постају идентитетска, историјска и суштинска - друштвена - указује Васић.
Таман када се учини да БиХ има потенцијал да функционише као сложена демократска земља заснована на институцијама и правилима, каже он, појаве се потези који јавности враћају асоцијације на периоде у којима је важио закон јачег, а не владавина права.
- Да ли је стварно неко до те мјере неинтелигентан да може очекивати да српски народ неће реаговати на покушаје ревитализације османског зулума на овим просторима, и то данас у 21. вијеку?! - пита Васић.
Он каже да разумије да неко има симпатије према историји, али да треба да зна да је доба империјализма, бар оног вишевјековног, на овим просторима дубока прошлост.
- У друштву које је већ историјски оптерећено подјелама, овакви потези сигурно ће произвести дубоке тензије и додатне подјеле између обичног народа којем, цијеним, до тога није. Овакви и слични спорови нису пука правно-политичка питања, већ потенцијални окидачи озбиљних друштвених подјела у већ оптерећеном друштву - оцјењује Васић.
Он каже да се, ипак, нада ће бити разума да се све ово заустави.
- У духу вјере коју исповиједам и Бога, у којег вјерујем, као и светиња које чувам, изнад свега се надам и молим да ће се пројавити неко здраворазуман и на вријеме све зауставити - истиче Васић.