Плотан: Русија издржава рекордне санкције
Колумну Плотана Срна преноси у цијелости:
Руска Федерација је дуги низ година и даље највише санкционисана држава на свијету, са више од 26.000 међународних санкција.
Иако је 2024. године економија порасла за око 4,3 одсто захваљујући војној потрошњи, 2025. је раст успорио на 0,6 одсто, а ММФ прогнозира само 0,8 одсто за 2026. годину – што је сигнал стагнације упркос отпорности према западним санкцијама.
Раст је у претходним годинама био подстакнут војно-индустријском потрошњом и растом прихода, али од 2025. долази до успоравања због ограничења на извоз енергената, нижих цијена нафте и високих каматних стопа.
У периоду 2022–2024. руска економија је показала изненађујућу отпорност. Кључни покретач раста била је снажна војно-индустријска потрошња, уз подршку раста реалних прихода становништва који је подстицао домаћу потрошњу.
Међутим, ово није стандардни облик одрживог економског раста какав се очекује у здравим економијама. Војно-индустријска потрошња и повећана домаћа потрошња представљају два главна покретача руске економије и наставиће да имају тај ефекат у наредним годинама, под условом да приходи од пореза на нафту и гас остану приближно на данашњем нивоу.
Оно што се тренутно дешава у Русији може се описати као војни кејнзијанизам, који у одређеној мјери подсјећа на економски бум у Сједињеним Америчким Државама крајем тридесетих година прошлог вијека, када је повећана војна потрошња допринијела изласку из "Велике депресије". Све док Русија располаже неопходним приходима од продаје нафте и гаса, овај модел може обезбиједити економски раст.
Да ли санкције функционишу у случају Русије? Кратак одговор је: не. Међутим, право питање је да ли су економске санкције икада заиста оствариле циљеве због којих се уводе.
Санкције су углавном намијењене наношењу штете економији, смањењу животног стандарда становништва и изазивању унутрашњих немира који би довели до промјене режима. Ако погледамо искуства других земаља под западним санкцијама, видјећемо да ниједна од њих није довела до рушења власти.
У овом случају, циљ је био да се Русија доведе у тешку економску ситуацију како би Кремљ био приморан да преиспита своје дјеловање у Украјини и на крају га обустави.
Међутим, то се није догодило, а један од кључних разлога лежи у промјенама у глобалној економији. Кина је постала свјетска суперсила, док Индија убрзано јача.
Све док су те земље спремне да наставе трговину са Русијом, купују руске енергенте и снабдијевају је кључним производима, могућност Запада да озбиљно угрози руску економију остаје ограничена &мдасх; осим у случају увођења поморске блокаде, што би представљало чин рата.
Видљиво је и то да Русија надмашује Запад у производњи артиљеријске муниције, док њен буџет не остаје без средстава.
Ипак, санкције данас имају видљивији ефекат него раније: принудиле су Русију на попусте при продаји нафте, ограничиле приступ технологији и смањиле буџетске приходе од енергената.
Буџетски дефицит је 2025. достигао 2,6 одсто БДП-а (највиши од 2020. године), а суфицит текућег рачуна и трговински суфицит су се значајно смањили у односу на 2023/24. Резерве су и даље снажне (веће од 750 милијарди долара), јавни дуг остаје низак, али притисак расте.
Куда иде руска економија? Ако се садашња ситуација настави, Русија ће се суочити са дуготрајном стагнацијом – економија постаје све зависнија од војне потрошње, док су могућности за диверзификацију и рјешавање демографских проблема ограничене. Најважнији стуб руске економије и даље ће бити извоз нафте, а уколико цијене остану високе, економски раст ће се наставити.
Иако Русија тренутно нема повољну позицију за диверзификацију економије, обезбјеђивање дугорочног одрживог раста и рјешавање демографских проблема који су били у фокусу и прије рата у Украјини, она се и даље налази у релативно стабилној позицији да редовно измирује своје обавезе и финансира буџетске потребе.
Међутим, у економском интересу Руске Федерације било би да се ратна дејства у Украјини што прије приведу крају. Русија биљежи солидан економски раст прије свега захваљујући релативној ефикасности својих институција у управљању економијом, због чега не постоје баријере да се овакав тип раста трансформише у дугорочно одржив раст након завршетка рата у Украјини.
То би омогућило преусмјеравање ресурса са војне на цивилну потрошњу, обнову инвестиција, привлачење технологије и капитала, те повратак на одрживији модел раста. БРИКС плус формат и трговина у националним валутама (око 85 одсто руске трговине данас се одвија изван долара и евра) пружају алтернативне путеве, али они не могу у потпуности замијенити мир и нормализацију односа са остатком свијета.
С друге стране, управо тај сценарио – Русија која се опоравља, јача економски и војно, без санкција и ограничења – изазива озбиљан страх у европским пријестоницама.
Европа се прибојава да би Русија, ако добије простор за несметан развој у наредним годинама, поново постала доминантна сила на континенту – како економски, тако и политички и војно. Тај страх је, парадоксално, један од главних разлога због којих се санкције одржавају иако нису оствариле првобитни циљ.