Стојановић: Хапшења, убиства и тешко злостављање српских цивила у Коњицу 1992.
Свједочећи у предмету "Есад Рамић и други", Стојановић је рекао да је крајем маја 1992. године из Брадине одведен заједно са 50 до 60 мушкараца, након што су у мјесто дошли припадници такозване Армије БиХ, Територијалне одбране, полиције и ХВО.
Према његовим ријечима, жене и дјеца су одвојени, док су мушкарци задржани испред кафане, након чега су, уз батине, спроведени до камиона.
Он је навео да су одвезени у спортски центар "Мусала" у Коњицу, гдје је одмах по доласку задобио ударац ногом у главу, а потом и тешке повреде од удараца металном шипком.
- Други је ишао са штанглом према мени... Пукла ми је рука - рекао је Стојановић.
Према његовом исказу, након кратког задржавања речено им је да су "грешком доведени", те су пребачени у Челебиће, гдје је у једном хангару било заробљено више од 300 Срба.
Свједок је описао да су лежали на бетону, да су једну порцију хране дијелили њих 10, те да су нужду обављали унутар хангара, док су батинања била свакодневна.
Стојановић је изјавио да Миро Вујичић, један од заробљеника, више није могао да издржи батине, покушао је да побјегне, након чега је "израфалан".
Он је навео да је у септембру пребачен назад у "Мусалу", гдје је упознао оптуженог Исмета Хебибовића, те да се у Хебибовићевој канцеларији први пут окупао након шестомјесечног заробљеништва.
Стојановић је рекао да су у том периоду добијали један оброк дневно и могли користити тоалет.
Свједок је рекао да је Хебибовић увече закључавао објекат, али да је његов син Авдо касније долазио и тукао затворенике.
Након што су се заробљеници пожалили његовом брату Драгану, који је познавао Хебибовића, како је навео, Авдо је удаљен са мјеста стражара.
Стојановић је нагласио да је Авдо тада имао 14 година, али да је, упркос томе, био наоружан и обављао стражарску дужност.
Он је додао да њега лично у "Мусали" нико није тукао, али да су их изводили на принудне радове попут копања ровова, канала и чишћење. Из "Мусале" је пуштен у децембру 1992. године.
Свједок Реџо Синановић рекао је да је као резервни полицајац био на пункту у Подорашцу и да се 25. маја у ноћи чула пуцњава и детонације, те да је потом тај пункт укинут.
- Ја 27. долазим у Брадину, формира се пункт - рекао је свједок.
Према његовим наводима, мушкарци из Брадине су одведени у Челебиће, док су жене и дјеца смјештени у школски објекат, који је обезбјеђивала Територијална одбрана.
За злочине почињене на подручју Коњица оптужени су Есад Рамић, Омер Борић, Шефик Никшић, Аднан Аликадић, Митко Пиркић, Хамед Лукомирак, Сафаудин Ћосић, Мухамед Цакић, Исмет Хебибовић и Жељко Шимуновић.
На терет им је стављено да су, у периоду од маја 1992. до маја 1993. године, у оквиру широког и систематичног напада на српско цивилно становништво, починили прогон убиствима, силовањима, затварањем, мучењем и другим нечовјечним дјелима.
Наставак суђења је у петак, 13. фебруара.