Павловић: Исламска декларација и/или дејтонска консоцијативна БиХ
Текст преносимо у цијелости:
У дејтонској БиХ се све ове деценије не води политичка борба око новог сазива у скупштини или на нивоу локалне заједнице већ око саме њене природе испреговаране и установљене међународним мировним споразумом. Зато је свака прича о "функционалности", "европском путу" и "реформама" најчешће само бацање прашине у очи која прикрива дубљу стварност. У позадини постоји структурни судар два концепта легитимитета који не стоје у односу политичке конкуренције него у односу цивилизацијске супротстављености. Један концепт је дејтонска консоцијативна БиХ успостављена међународним мировним споразумом као уставни компромис равноправних колективитета и механизам за спречавање доминације. Други концепт је државни модел који је утемељен у идеологији политичког ислама и њен нормативни максимум, гдје се држава разумије као инструмент једне "више" норме, односно гдје је шеријат као закон дат од Бога изнад сваког људског закона тј. демократског друштва.
Дејтонска БиХ је консоцијативна демократија на сличан начин као што је то рецимо Белгија или неки други примјери у Европи гдје колективитет има уставну гаранцију свог права изнад индивидуалног права. У таквом демократском концепту држава није једна унитарна воља, један центар или једна истина већ је у ствари договорни механизам заснован на претпоставци да су друштвене подјеле дубоке и да их се не може премостити тако што се, на примјер, једној страни да морални монопол, а другој статус стално осумњиченог субјекта. У оваквом демократском државном моделу се подразумијева да институције обезбиједе да нико не буде прегласан у питањима која одређују демократска права одређеног колективитета. Зато рецимо постоје вето механизми, ентитетска надлежност, уставна заштита колективних права, адекватна процедура као осигурач стабилности и мира.
Насупрот томе стоји концепт који је, у свом дубинском коду, идеолошки-теолошки, односно политички ислам као нормативни пројекат друштва и државе. То није ислам само као вјера, него политички ислам као програм који религију претвара у уређујући принцип јавног живота, права и институција. У његовом класичном облику, какав су артикулисали Хасан ал-Бана и Сајид Кутб, држава није неутрални инструмент она је средство успостављања исправног поретка односно Шеријата као божијег закона. У тој логици демократија као народна сувереност није врховни извор легитимитета већ само евентуално прелазна фаза ка успостављању шеријатске, исламске државе.
Ова идеологија и друштвени модел те структуре које из ње црпе политичко дјеловање је у директном сукобу са сваким демократским поретком, па тако и са дејтонском консоцијацијом.
Хасан ал-Бана који је основао Муслиманску браћу 1928. године у Египту, је у политичком исламу поставио организациону формулу ислама као система који мора обухватити све сфере живота, па самим тим мора имати и државни израз. Сајид Кутб иде још даље када је узпоставио идеолошку оштрицу гдје констатује да ако је секуларни поредак по дефиницији џахилија онда компромис са њим није трајно стање него привремена етапа и неопходна је исламска авангарда која ће предводити тоталну трансформацију. По Кутбу, џахилија је термин за савремено демократско друштво Запада, али и за секуларне муслимане који живе у "новој паганској тами" јер законе и државни поредак не заснивају на божанском поретку, односно Шеријату. Поред џахилије, остали кључни принципи који су темељ политичког ислама су и да хосилајат (суверенитет) припада једино Богу и сва људска законодавна власт је нелегитимна, исламски покрет као авангардна група која мора "вратити суверенитет Богу", те немогућност коегзистенције између исламског поретка и демократског друштва и државе.
Кад се ови принципи споје добије се идеолошки и политички модел који по својој суштини тежи централизацији, идеолошкој дисциплини и монополизацији легитимитета те самим тим и дискриминацији немуслимана која има директно утемељење у самом Шеријату. Тај модел, сходно политичким приликама и окружењу, може временом мијењати методе и рјечник, може бити "грађански" упакован, али његова унутрашња логика остаје, а то је један политички центар, једна идеолошка вертикала, један шеријатски поредак као крајњи циљ.
Преношење те идеолошке матрице на територију Краљевине Југославије, а потом и СФРЈ је итекако важно и за данашњу дејтонску БиХ. Кроз организацију Млади муслимани основану 1930-тих година у Сарајеву од стране муслимана који су студирали у Египту развијен је први организовани канал за рецепцију и адаптацију политичког ислама у европски, југословенски и босанско-херцеговачки контекст. Млади муслимани били су инспирисани египатским узором што је видљиво у њиховом програмском фокусу на ислам као нормативно-политички систем и у непристајању на секуларну структуру обије југословенске државе. Управо у том и таковом идеолошком оквиру појављује се млади Алија Изетбеговић, чији ће интелектуални развој бити трајно обиљежен идејама политичког ислама.
Уз одређене варијације условљене локалним историјским околностима, основни концепти Муслиманске браће добили су свој експлицитни израз у Исламској декларацији (1970/1990) Алије Изетбеговића.
Разумијевање Исламске декларације као политичко-идеолошког документа није могуће без реконструкције њене интелектуално-идеолошке генеалогије. Иако је настала у специфичним условима југословенског социјалистичког друштва, њена идејна матрица није локална нити је производ индивидуалног теолошког промишљања Алије Изетбеговића. Напротив, декларација се уклапа у шири транснационални идеолошки ток политичког ислама чији темељи леже у мисли Хасана ал-Бане и Сајида Кутба, оснивача и главних теоретичара Муслиманске браће (al-Ikhwan al-Muslimun).
Исламска декларација Алије Изетбеговића досљедно прати Ikhwan доктрину, према којој држава мора бити подређена религији, а политичка власт само инструмент остваривања исламског идеала. У пракси, то значи да је исламски поредак не само пожељан, него и нормативно обавезујући, док су сви други облици власти, демократски, секуларни, национални или грађански, привремени и нелегитимни. Управо ова доктрина омогућила је да Исламска декларација послужи као идеолошка основа СДА која ће почетком деведесетих година покушати да политички артикулише идеју исламске власти унутар муслиманског корпуса у БиХ а касније и да преко пројекта Бошњак обухвати цијелу традиционалну муслиманску заједницу са територије бивше СФРЈ. Управо оснивање Странке демократске акције (СДА) 1990. године представља институционални моменат материјализације тог пројекта. СДА није настала као класична национална странка усмјерена на артикулацију етничких интереса, већ као политички инструмент за имплементацију идеолошких постулата политичког ислама. У том смислу, Исламска декларација као што је речено, постаје не само теоријски документ него и програмска основа партијске праксе, док СДА добија улогу политичког носиоца историјске мисије формулисане још у Египту 20-тих година прошлог вијека.
Овај идејни пут од Муслиманске браће у Египту преко Младих муслимана и Исламске декларације до СДА представља континуитет који производи дугорочне импликације по политичку архитектуру дејтонске Босне и Херцеговине, регионалну безбједност и читав концепт европског мултикултурализма.
У том контексту важно је разумјети да је СДА је прва политичка странка у Европи икад која је отворено основана на идеолошком корпусу Муслиманске браће и уз тоталну и константну подршку Исламске заједнице у БиХ и шире. Стога је и садржај и суштина идентитета новостворене бошњачке нације крајем септембра 1993. године у хотелу Холидеј-ин детерминисан Ikhwān доктрином. То се види и кроз својеврсну идеолошку патологију свих муслиманских странака у дејтонској БиХ и њихово инсистирање на унитаризацији и растакању дејтонске консоцијације. Такође је то видљиво и кроз присиљавање свих муслимана из бивших југословенских република да прихвате бошњачки идентитет иако никада нису имали никакве географске или друге везе са Босном и Херцеговином.
Исламска декларација је симбол једне политичке свијести који јасно констатује да секуларна демократска држава није крајњи циљ и да је политички компромис само привремено средство. Да су институције терен на којем се у дужем временском року мора остварити примат једног нормативног, исламистичког кода. И ту почиње суштина структурног судара дејтонске консоцијативне демократије као трајног компромиса и својеврсног осигурача који спрјечава нестабилност и сукоб и политичког ислама као тоталитарног пројекта који компромис третира као прелазуну фазу ка успостављању шеријатског поретка.
Када се то преведе у праксу добијемо двије фазе или два лица једне исте стратегије. Прва је џихад у ратним околностима гдје су присутни идентитетска мобилизација, вертикализација власти и покушај да се оружјем произведе политичка чињеница која ће касније бити преточена у идеолошки државни исход. Други облик је дјеловање у миру односно цивилизацијски џихад гдје оно што није добијено ратом, настоји се добити кроз демократске институције као у случају дејтонске БиХ. Ту се унитаризација пакује као "функционалност", а централизација као "европски стандард". У јавности се не говори "ми желимо доминацију", него "ми желимо државу која функционише". А у дејтонској БиХ, због природе демографије и историје, "држава која функционише" у оваквим наративима најчешће значи држава која ради у корист једног идеолошког центра, оног којег контролишу панисламистичке структуре Муслиманске браће.
Зато послиједејтонски модус операнди ових структура није фронталан већ углавном капиларан. Он не руши устав једним потезом, него га свакодневно подрива тумачењима, пресудама, процесима, наметнутим правилима и квазиморалним наративима. Ту је присутна и савремена пракса правно-политичког ратовања (lawfare) гдје је правосуђе средство политичког постизања циљева конкретно политичког ислама у сарадњи са ултралибералним глобалистичким структурама.
У тој шеми, посебно мјесто заузима фигура њемачког дипломате Кристијана Шмита који без икаквог мандата СБУН дјелује као да је сам извор уставности, а не извршилац једног ограниченог мандата уколико би он лично и имао тај мандат. Кључна ствар није у томе што се лажно представља као носилац мандата СБУН, него шта његове одлуке производе правну и политичку праксу у којој се Дејтон третира као привремена сметња, а не као међународни мировни споразум чије су уговорне стране ентитети и конститутивни народи и чија је суштина консоцијативна равнотежа.Тако међународно и право уопште, престаје да буде заједнички језик компромиса и постаје средство политичке принуде. Прво се политички спор морално кодира, затим се морал претвара у "обавезу институција", а потом институције уз спољни притисак демократски неизабраних и илегалних странаца постају механизам ломљења консоцијативне уставне равнотеже утемељене на међународном споразуму.
У широј логици структурног сукоба између дејтонске консоцијативне демократије и пројекта унитарне државе овај модел има катастрофалну посљедицу. Слабљењем института вета, симетричних механизама одлучивања и ентитетских надлежности, уклањају се управо оне уставне бране из међународног споразума које спречавају доминацију једног центра. Због тога се може тврдити да такво lawfare дјеловање - чак и кад је паковано у рјечник "реформи" и "владавине права" - објективно ради у корист унитаристичког исхода, а унутар твог аналитичког оквира и у корист дугорочне имплементације идеолошке матрице политичког ислама. На тај начин оно што није могло бити остварено фронтално покушава се постићи постепено, кроз институционалну прерасподјелу моћи и стабилизацију моралног монопола над јавним простором.
Механизам је очигледан, уставне позиције једне конститутивне стране уговорнице се прогласе "опасношћу", уставни механизми заштите "опструкцијом" и онда институције злоупотребљаваш да дисциплинујеш политичке опоненте.
Користан примјер како политички ислам промишља и функционише у стратешким временским хоризонтима и како "меке" методе третира као кључни облик борбе случај из САД. У америчком контексту, у једном интерном документу који је ушао у доказни материјал у предмету United States v. Holy Land Foundation (познат као Explanatory Memorandum on the General Strategic Goal for the Group in North America, 1991), појављује се формулација о settlement процесу који се описује као civilization-jihadist process - дакле као дугорочни, цивилизацијски џихад који не инсистира нужно на отвореном насиљу, него на постепеном системском дјеловању "изнутра".
Цивилизацијски џихад је стратегија институционалне инфилтрације, кадровског умрежавања, производње наратива и коришћења слобода демократског система као полуге за његово преобликовање. Циљ му је, не да се друштво покори фронтално, него да се временом промијени његова нормативна кичма - шта се сматра дозвољеним, шта се сматра нормалним, шта је "напредно", а шта "ретроградно" односно да се успостави шеријтско друштво. И баш зато је овај концепт релевантан за дејтонску БиХ јер и у овом случају се не ради само о изборима и законима, него о постепеном помјерању граница легитимитета и о замјени дејтонске логике равнотеже логиком централизације и исламске већине.
Када ту логику примијенимо у БиХ, добијамо јасну слику цивилизацијског судара. Дејтонска консоцијација тражи трајни компромис и институционалну симетрију. Цивилизацијски џихад, као стратешки концепт политичког ислама, тражи дугорочно преобликовање поретка тако да компромис буде само привремена етапа, а нормативни центар шеријатски детерминисан, коначни исход. Једно је међународни и друштвени уговор равноправних конституената а друго је пројекат његовог растакања зарад преуређења друштва у тоталитарну теократску државу за припаднике једне религије.
Када се томе дода монополизација правосуђа којом се успоставља пројектована "истина" о карактеру грађанског рата у БиХ те сребренизација истог и дехуманизација цијелог једног колективитета, цијели систем почиње да ради као машина унитаризације. Уставни осигурачи усаглашени и потписани у дејтонском мировном споразуму постају кочнице напретка, колективна права постају национализам а ентитетске надлежности и уставна самозаштита постају опасност за БиХ и ЕУ интеграције. У оваквом дјеловању цивилизацијског џихада институционална борба престаје да буде питање законских или уставних реформи већ је у суштини питање опстанка и борбе за цивилизацију.
Због свега наведеног, дилема Исламска декларација или дејтонска консоцијативна БиХ је у суштини питање цивилизацијског избора да ли држава остаје демократски оквир у којем се разлике управљају компромисом или постаје инструмент једне идеолошко-религијске вертикале. Ако сачувамо изворну дејтонску консоцијацију очуваћемо једини реалан темељ мира а ако не успијемо, онда дејтонски мировни споразум остаје само привремена препрека унитарном шеријатском поретку која се логично, мора разградити.
БиХ не може бити истовремено стабилна дејтонска консоцијативна демократија и држава која у себи носи тежњу политичког ислама ка нормативној цјеловитости и централизацији, она може бити само једно од то двоје.
Онима који разумију идеологију, концепт, стратегију и доктрину политичког ислама и панисламистичких структура Муслиманске браће, кристално је јасно да ове структуре нити могу нити хоће одустати од успостављања шеријатске а самим тим и унитарне, исламске државе БиХ.
Прије тридесет година овај процес цивилизационог џихада одвео је Босну и Херцеговину у крвави грађански рат. Данас свједочимо истом процесу у западним земљама. Није ван сфере могућег да прошлост Босне и Херцеговине постане будућност Запада.