Плотан: Национална економска снага предуслов опстанка у мултиполарном свијету
Колумну Плотана за Срну преносимо у цијелости:
Основна идеја иза економског национализма је приоритет економских интереса сопствене земље над интересима других, ради јачања националне моћи и јединства.
Тренутно многе земље које су суочене са негативним ефектима глобализације, аутоматизације и промјенама у равнотежи моћи на глобалној сцени, окрећу се економском национализму као начину да заштите своје интересе.
Из овог разлога је неопходно добро схватити економски национализам као економску политику која диригује глобална економска кретања којима је и сама Република Српска подложна.
Коријени економског национализма сежу у рано модерно доба, када су европске државе почеле да схватају потенцијалне бенефите међународне трговине. Међутим, схватиле су и да трговина може да обогати сопствену земљу док истовремено слаби друге, што је довело до развоја меркантилизма, чији је фокус акумулација богатства кроз извоз и оснивање колонија.
У прошлости је меркантилизам био облик економског национализма, јер је приоритет давао економским интересима националне државе над интересима других земаља.
У 19. вијеку, економски национализам је добио нови облик кроз дјела Фридриха Листа и Александра Хамилтона.
Отац економског национализма, њемачко-амерички економиста Фридрих Лист, тврдио је да је економска моћ кључна за националну снагу и да су протекционистичке мјере - попут царина и субвенција – неопходне за подршку младим, тек насталим индустријама.
Његове идеје су у великој мјери утицале на њемачку индустријску политику, што је помогло Њемачкој да до почетка 20. вијека постане једна од водећих свјетских сила.
Слично Листу, Александар Хамилтон, један од оснивача САД и први секретар трезора, заговарао је увођење заштитних царина и државних субвенција како би се подстакла домаћа производња и развој инфраструктуре.
Сматрао је да је јака индустријска база неопходна за националну безбједност и независност, те је тиме поставио темеље раним америчким економским политикама које су, према многима, допринијеле да Сједињене Државе постану суперсила. Баш та визија индустријске, самодовољне Америке дубоко обликује Трампов поглед на свијет.
Ово је исто била уобичајена пракса међу многим другим успјешним глобалним економским силама, укључујући Јапан, Јужну Кореју и Кину, које су користиле протекционистичке политике да развију своје домаће индустрије у секторима попут електронике, аутомобилске индустрије и челика.
Када су њихове индустрије постале етаблиране и конкурентне, биле су у могућности да се такмиче на глобалном нивоу и значајно допринесу економском расту своје земље.
У свом другом мандату, Трампов економски национализам се огледа у агресивној политици царина усмјереној на заштиту домаћих индустрија и преобликовање глобалних трговинских токова.
Администрација је увела или запријетила царинама према бројним земљама – укључујући Кину, Канаду, Мексико, ЕУ и државе БРИКС-а – са стопама које су у неким случајевима биле изузетно високе (иако су неке касније модификоване или оспорене судски).
Посебно су погођене индустрије попут челика, алуминијума, аутомобила и фармацеутских производа. Све ове политике дио су шире стратегије: смањења трговинског дефицита, подстицања домаће производње и коришћења царина као геополитичког оружја за јачање америчких позиција.
Царине исто тако представљају додатни извор новца за државу, због чега су атрактивна опција за Сједињене Државе које се налазе усред стратешког натјецања са Кином.
У центру овог стратешког натјецања налази се технолошки сектор, који доприноси успону економског национализма. Технолошки напредак има потенцијал да пружи значајне војне и економске предности нацијама на глобалној сцени, а самим тим и веће националне моћи, што показују изуми и иновације из Другог свјетског рата, укључујући вакцине против грипа, пеницилин, млазне моторе, трансфузију крвне плазме, електронске рачунаре и радаре.
Технологија може играти виталну улогу у стварању националног идентитета, а тај национални идентитет може обликовати ток технолошког развоја. Другим ријечима, идентитет нације може утицати на њене технолошке циљеве, што на крају може утицати на њену економску и војну моћ.
У контексту технолошког натјецања, иако су Сједињене Државе у стратешкој предности када је у питању развој вјештачке интелигенције, Кина показује значајну предност у имплементацији вјештачке интелигенције на великим скалама, гдје се фокусира на практичну примјену умјесто само на развој све већих модела.
Кина тренутно има више индустријских робота него остатак свијета заједно, док у поморству управља са 18 потпуно аутоматизованих лука и гради још 27. У здравству, пројекти попут прве АИ-болнице гдје виртуелни љекари дијагностикују са 93 одссто тачности – проширени су на стотине болница широм земље, рјешавајући недостатак љекара и старење популације.
Ова масовна имплементација не само да повећава продуктивност, већ и осигурава конкурентску предност, јер само 40 одсто западних фирми користи вјештачку интелигенцију, често површно и без значајног утицаја на профит.
С тога администрација Доналда Трампа користи алатке економског национализма не само да врати САД-у њену индустријску моћ и да отвори нова радна мјеста, већ и да стратешки умањи утицај и напредак Кине, што додатно утиче на ток глобалне економије.
Сада је већ јасно да државе све више схватају да национална економска снага, технолошка самодовољност и стратешка аутономија више нису луксуз, већ предуслов опстанка у мултиполарном свијету.
За институције Републике Српске ова реалност носи неколико кључних поука:
Прво, више се не може рачунати на то да ће глобална тржишта сама по себи донијети равномјеран развој. Без активне индустријске политике, стратешких субвенција и селективне заштите кључних сектора (енергетика, пољопривреда, ИТ, дрвна индустрија, металургија), домаће привреде ће остати заробљене у улози јефтине радне снаге и извозника сировина.
Друго, технолошки заостатак је најопаснији облик зависности, па Република Српска мора хитно улагати у дигиталну инфраструктуру, АИ едукацију, развој софтверских компанија и партнерства са западним и израелским технолошким центрима – не да би копирала Запад, већ да би осигурала сопствену способност брзог усвајања и прилагођавања нових технологија у реалном сектору.
Треће, економски национализам није изолационизам – он је прагматична борба за што бољу позицију у глобалној игри моћи. Република Српска, као мали актер у сложеном окружењу, нема луксуз да чека да јој неко други напише правила игре. Мора их сама писати – кроз паметну комбинацију инвестиција, стратешких савеза и брзог технолошког уходавања.