Плотан: БиХ са високим представником не може да има будућност у ЕУ
Колумну Немање Плотана преносимо у цијелости:
У времену када ЕУ поново покушава да убрза процес проширења на Западни Балкан, БиХ се налази на раскршћу између обећања и реалности.
Са недавним одобрењем Реформске агенде од Европске комисије у децембру 2025. године, Брисел је дао "зелено свјетло" за приступ фондовима из Плана раста за Западни Балкан, који обећава интеграцију у јединствено тржиште и подршку реформама.
Међутим, док Црна Гора и Албанија напредују ка могућем затварању преговора већ 2026. или 2027. године, БиХ и даље стагнира због унутрашњих подјела и спорости у имплементацији кључних реформи.
Процес ЕУ интеграција на западном Балкану је у посљедњих 20 година изгледао као нека латиноамеричка теленовела, гдје се Брисел понашао као токсични партнер који не жели да се обавеже, док у исто вријеме државама западног Балкана не допушта да политички и економски "кокетирају" са другим земљама.
У многим пролибералним медијима одувијек се провлачила крилатица "ЕУ нема алтернативу", што је због саме географске позиције западног Балкана, а посебно земаља које немају излаз на море, у неку руку и тачно.
Сама ријеч "геополитика" указује на географију као главну варијаблу која дефинише политичке токове. Геополитика западног Балкана је таква да је ЕУ најближи и најважнији политички и економски партнер, па је чланство у тој унији и логичан корак. Међутим, политика Брисела у посљедњих 20 година је достигла врхунац политичке дезоријентисаности, што се огледа у њиховом приступу према БиХ.
Умјесто да има флексибилан механизам за подршку транзицији, бриселска администрација често намеће стриктне процедуре које игноришу специфичности региона, а које грађанима шаљу поруку да не припадају истој европској породици.
Примјер су недавне промјене у систему уласка/изласка на граничним прелазима са ЕУ.
Дугачке колоне, остављање биометријских података приликом уласка и изласка из ЕУ, раздвојене траке за ЕУ држављане и све остале ризикују не само да озбиљно оштете произвођаче из западног Балкана, успоравајући транспорт и повећавајући трошкове, него и да пошаљу грађанима поруку да нису добродошли у ЕУ.
Овдје бирократска ригидност превладава над прагматичним рјешењима, доводећи до фрустрације у региону који је економски испреплетен са ЕУ, али и даље третиран као "трећа страна".
Разлог за ово крије се у чињеници да у многим европским земљама постоји пракса да се они политички актери који су на националном нивоу мање успјешни или чији мандати истичу, премјештају у европске институције гдје је одговорност разводњена, а директна веза са бирачима слаба.
Ово доводи до концентрације одлука у рукама бирократије која је често удаљена од свакодневних реалности чланица и кандидата. Резултат таквог приступа су политике које дјелују апстрактно и неефикасно, попут оних које су довеле до вишегодишњих застоја у проширењу, упркос геополитичким притисцима који траже бржи напредак.
У протеклом периоду смо могли да чујемо изјаве од званичника ЕУ које, иако формално пуне обећања о отвореним вратима и подршци, заправо указују на дубоко незадовољство и неспремност Брисела да прихвати БиХ без "фундаменталних реформи".
Шеф делегације ЕУ у БиХ Луиђи Сорека изговорио је наглас чувену ЕУ мантру: "Када испоручите, ми испоручујемо". Иако је у начелу истина да БиХ стагнира на свом путу ЕУ интеграција због унутрашње политичке парализе, важно је напоменути да је и Брисел одиграо улогу у стварању те политичке кризе подршком интервенционистичком приступу ОХР-а.
Умјесто да промовише истинску либералну децентрализацију гдје би се одговорност и одлучивање препуштали изабраним представницима на локалном и ентитетском нивоу, ОХР је годинама форсирао централизацију БиХ под изговором "ефикасности" и "стабилности".
Ова стратегија је директно ишла против Дејтонског споразума, који јасно даје примат ентитетима у свим областима које нису изричито пренијете на ниво БиХ.
Парадоксално, сама ЕУ подржавала је ову централизацију, иако се тиме директно косила са сопственим темељним принципом супсидијарности да се одлуке доносе што ближе грађанима.
Умјесто да политику учини аутентичнијом и ближом људима, ОХР је довео до тога да готово свака важна одлука у БиХ постане страна – диктирана извана, а не изнутра – чиме је само продубио политичку парализу и додатно отежао цијели процес европских интеграција.
На овакве политичке кризе званичници из Брисела су у последње вријеме реаговали пребацивањем кривице на Републику Српску и вршењем додатних притисака - од пријетњи Марте Кос да ће ЕУ употријебити финансијски притисак, што би подразумијевало губитак стотина милиона евра из фондова, до ургенције Урсуле фон дер Лајен да се предузму основни кораци попут именовања главног преговарача.
Све вријеме се чека на БиХ да покаже озбиљнији интерес за чланство у ЕУ. Међутим, тешко је замислити сценарио у којем земља која је последњи протекторат у свијету може уопште да буде озбиљно схваћена у бриселским бирократским круговима.
Ако Брисел, као већи партнер у преговорима, заиста жели да покаже озбиљан интерес да БиХ постане чланица ЕУ, нека то учини дјелима, а не пуком реториком тако што ће престати да подржава интервенционистичку политику ОХР-а и залагати се за укидање бонских овлашћења.
Чланство у ЕУ је могуће само поштовањем писаног слова Дејтона, које треба да нацрта пут демократског развоја и ЕУ интеграција БиХ.