Душанка Дележан свједочила о погибији сина Дејана
Дележанова је у свједочењу Меморијалном центру Републике Српске испричала да је њен син Дејан имао ведар дух, да је био храбар, те да је након завршене средње школе планирао да упише вишу школу у Приједору.
- Добио је позив и отишао 1994. године. Погинуо је 3. јуна 1995. године. Имао је 19. година - рекла је она.
У свједочењу је навела да је Дејан био припадник Прве гардијске моторизоване бригаде, те да је једном по одласку из војске био код куће за Нову годину.
- Чули смо се телефоном, звао је често из поште. Посљедње што је рекао било је: "Мама, води ми одавде" - присјетила се Дележанова и додала да јој је било јако тешко када је то чула.
Испричала је да је за погибију сина чула кад се вратила са пијаце и затекла мужа, који је био дошао са ратишта, и неке људе.
- Они су сједили, не сјећам се који су то људи били. Питала сам шта је било, муж је пришао, зграбио ме и рекао да је наш Дејан погинуо - рекла је Душанка.
Трагедија је била још већа јер су Дејаново тијело чекали мјесец дана, што је породицу сломило.
- Кћерка је била осми разред, падала је у несвијест. Ми смо онако размишљали, можда је жив, сакрио се и чека да то прође - навела је Дележанова.
Након мјесец дана Дејаново тијело је евакуисано хеликоптером и допремљено у лименом сандуку.
- Рекли су нам да је погођен снајпером у главу. Нисмо могли ништа да видимо само његову густу плаву косу - рекла је Душанка.
Она је испричала да јој Дејан долази у сан и да се у сну бори како да му каже да је он дошао, а има споменик.
- Сањам, он куца и као дошао је. Ја мислим он је дошао, а ја знам гдје је он, како да му кажем да је у гробљу и да има споменик - навела је она.
Након Дејанове погибије његови саборци су тражили породицу и посјетили их.
- Требало им је дуго да нас нађу. Отишли смо на гробље, причали, плакали. Причали смо о Дејану. Његов друг Мишо рекао ми је да сваке године иде на то мјесто гдје је Дејан погинуо. Питао ме да ли желим и ја да одем, рекла сам да не могу да ми је то превише тешко - навела је Душанка.
Испричала је да је Дејаново име на спомен-обиљежју у Калиновику, те да је добила фотографију од жене која је радила у пошти у вријеме кад је Дејан звао кући.
- Његово име је и на спомен-обиљежју у Бањалуци, била сам, видјела. Неки дан ми је његов друг Драшко Маџар донио монографију Прве моторизоване бригаде и заставу. Рекао је да ме неће заборавити - навела је Дележанова.
Њена кћерка се удала, има сина Луку, који личи на Дејана.
Душанка се присјетила да је и сама имала тешко дјетињство, рођена је 1948. године у Соколишту код Новог Града, кад је имала пола године отац јој је погинуо несрећним случајем.
- Била сам сама с мајком, тешко дјетињство. Мајка је имала неку минималну пензију. Кад сам завршила средњу школу запослила сам се у "Сану", удала се 1974. године - испричала је она.
Живот ове породице трагично се промијенио 3. јула 1995. године, кад је Дејан погинуо.
Меморијални центар Републике Српске почео је јуче у Новом Граду снимање свједочанстава породица погинулих и несталих.
У минулом рату погинуло је 338 бораца Војске Републике Српске из Новог Града, а више од 1.000 је рањено.