Насиље у школама постаје озбиљан друштвени проблем - потребна хитна реакција и системска рјешења (ВИДЕО)
Један цртеж био је довољан да узнемири родитеље, наставнике и надлежне службе. Ученик је током часа нацртао распоред школских просторија са одређеним ознакама, што је код наставнице изазвало сумњу и покренуло читав низ реакција.
Већ истог дана обавијештени су разредни старјешина, управа школе и полиција. У случај су укључени и Центар за социјални рад и стручне службе.
Стручњаци упозоравају да дјеца данас живе у свијету који одрасли не познају довољно. Истичу да је најважнија одговорност родитеља.
- Психијатријско вјештачење ће утврдити о каквом се понашању ради, да ли је ријеч о непримјереној игри или нечему озбиљнијем. Не можемо доносити закључке без стручне процјене. Дјеца данас све више времена проводе на телефонима и друштвеним мрежама, често без адекватног надзора. Изложена су садржајима које одрасли понекад ни не познају - истакла је директорица Центра за социјални рад Ирена Јолџић.
Мобилни телефони и друштвене мреже постали су свакодневица. Граница између игре, шале и потенцијално опасног понашања све је тања, сматрају стручњаци.
- Дјеца су данас под снажним утицајем медија и свједоци смо појаве сајбер насиља. Неријетко се дешава да дјеца која су била жртве насиља касније и сама постану насилници, покушавајући на погрешан начин да се изборе са властитим проблемима - додао је специјалиста психијатрије Александар Пејић.
Из школе поручују да је кључ у превенцији. Разговор, повјерење и правовремена реакција могу спријечити озбиљне посљедице.
- Улога одјељенског старјешине изузетно је важна. Његов задатак јесте да ствара позитивну атмосферу у одјељењу и гради здрав колектив. Када одјељенски старјешина квалитетно обавља свој посао овакве ситуације се знатно рјеђе дешавају - истиче Мирослав Попржен, предсједник актива Савјета родитеља основних школа
Истовремено, у другој школи двије дјевојчице су се физички сукобиле. Иако овакви инциденти нису нови, забрињава реакција околине - умјесто да раздвоје сукобљене, дјеца често снимају и посматрају. Вршњачких сукоба и "кошкања" увијек је било, сматра Попржен, али оно што треба да нас забрине јесте недостатак емпатије.
- Некада би старији ученици реаговали и раздвајали сукобљене другаре, док данас често имамо ситуацију да други ученици само посматрају, навијају или чак снимају - истиче Попржен.
Рјешење, истичу, није у кажњавању већ у разумијевању. Треба учити дјецу како да препознају емоције, ријеше конфликт и затраже помоћ.
Говорећи о улози посматрача Пејић је био изричит:
- Дјеца која снимају насиље или га посматрају без реакције такође учествују у проблему и то је шири аспект насиља. Не смијемо бити равнодушни, потребно је реаговати и пријавити овакве ситуације. Мора се радити на томе да се чешће контактирају просвјетни радници, да буду са том дјецом, да се раде радионице о мирном рјешавању сукоба - додаје Пејић.
Између дјечије игре и озбиљног упозорења понекад је танка линија. Управо зато, одговорност је на свима - родитељима, школи и друштву. Јер једно је сигурно - ниједно дијете не смије остати непримјећено, нити препуштено само себи.