Баланс између великих сила постаје кључно питање за будућност Српске (ВИДЕО)

- Треба увијек сагледавати континуитете и дисконтинуитете у међународним односима. Тада можемо видјети да у овој садашњој општој пометњи, наравно, ипак постоји систем, који је прилично паклен, готово инферналан. Ријеч је о потпуној афирмацији силе, која, у суштини, никада није ни престала да буде најзначајнији и доминантан фактор у међународним односима. У том смислу, сигурно не можемо данас бити поуздано сигурни шта ће се у будућности догодити - рекао је Дарко Танасковић, академик.

У таквом свијету Европа се показује као најслабији играч. Замишљена као примјер просперитета и стабилности, сада се показује као генератор проблема, јер не успијева да нађе својемјесто између великих.

- Европа, која је формирана као, условно речено, организација моћи у свјетским оквирима, очигледно се налази у системској и свакој другој кризи – политичкој, па чак и широј друштвеној. Оно што се може уочити кроз стално праћење јесте да се Европска унија, ипак, одржава јер има једну обједињујућу тачку – сукоб у Украјини. Елите на Западу су препознале да је једини начин да преживе тај да се концентришу око сукоба у Украјини и такозване руске пријетње, која се представља као да ће Русија напасти сваког тренутка, иако до тога није дошло ни на једној граници Европске уније. С друге стране, Европска унија и НАТО су дошли до руских граница - истакао је Милорад Додик предсједник СНСД-а.

Док се Европа суочава са унутрашњим кризама, безбједносна архитектура континента пролази кроз озбиљне трансформације. Посебно је то видљиво кроз процес убрзане милитаризације и све већег дистанцирања Европе од Сједињених Држава.

- Западна Европа се у овом тренутку налази у ономе што се назива заступничким ратом, односно прокси ратом са Русијом. Послије одласка Орбана, Европа улази – како је већ споменуто – у фазу дубоке милитаризације, посебно ремилитаризације Њемачке, а односи са Русијом су такви да је сада НАТО мање агресиван од Европске уније. Европска унија се доживљава као снага и страна у овом рату и она жели да постане независна од те трансатлантске копче, макар док је Трамп на власти. Односно, тај пол моћи сада представља развој западног пола моћи - каже Жељко Будимир професор међународних односа.

За то вријеме, Република Српска је пронашла начи да отвори врата Вашингтона. То је имало и те какав одјек на Балкану, па и шире.

- Утолико је заокрет у односима Сједињених Држава и Српске, који су извели Трамп и Додик уз подршку Ландауа и Цвијановићеве, спектакуларан. Знамо да до тога није дошло преко ноћи нити случајно, већ да је тај однос грађен читаву деценију уназад и да је навијао за Трампа још у првој предизборној кампањи, када то готово нико други није - сматра Ненад Кецмановић академик.

У сложеној геополитичкој мрежи, Република Српска настоји да балансира односе са Вашингтоном, Бриселом, Москвом и Пекингом, тражећи простор за очување политичке аутономије.

- Повећавање степена разумијевања је оно што видимо у континуитету у посљедњим мјесецима када је ријеч о односима са САД-ом. Али оно што је најзанимљивије јесте изјава у Сочију – министар Будимир је лично говорио о томе – када Путин, предсједник Путин, каже предсједнику Дрољковићу: Све што можете да учините да се растеретите притисака и да повећавате степен разумијевања са Вашингтоном, имате нашу пуну, пуну подршку - сматра Александар Врањеш.

Управо тај баланс између великих сила постаје кључно питање за будућност Српске – да ли је могуће водити уравнотежену политику у све поларизованијем свијету.