Дан када је Југославија стала – годишњица смрти доживотног предсједника СФРЈ Јосипа Броза Тита
Јосип Броз Тито умро је у Љубљани, уочи 88. рођендана, а већ тада многи су његову смрт видјели као почетак краја југословенске државе.
Тито је у јануару примљен у болницу због проблема са циркулацијом, а прије смрти му је ампутирана нога, на шта није желио да пристане док год је био свјестан. Већ од средине фебруара, био је у вјештачкој коми.
Вијест о Титовој смрти Југословенима је саопштио спикер Телевизије Београд Миодраг Здравковић.
- Умро је друг Тито. То су вечерас саопштили Централни комитет Савеза комуниста Југославије и Предсједништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије радничкој класи, радним људима и грађанима, народима и народностима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије - гласила је вијест која је одјекнула у цијелом свијету.
Данас, 46 година касније, многи вријеме његове владавине неријетко памте као периода мира, релативне стабилности и постепеног напретка за већину.
Ковчег са Титовим посмртним остацима стигао је сутрадан "Плавим возом" из Љубљане, преко Загреба, у Београд.
Три дана касније, на сахрану је дошло 700.000 људи. Присутно је било 209 државних делегација из 128 земаља свијета. Био је то најпосјећенији погреб неког државника у 20. вијеку.
Посљедњу пошту оснивачу Покрета несврстаних одали су 31 предсједник државе, 22 премијера, четири краља, шест принчева и 11 предсједника националних парламената. Из Хладним ратом подјељеног свијета, у Београд су допутовали државници из оба табора.
На сахрани су били потпредсједник САД Волтер Мондејл, Индира Ганди, Хосни Мубарак, Садам Хусеин, Николај Чаушеску, шведски краљ Карл XVI Густав.
Титу су се поклонили и Маргарет Тачер и чланови краљевске породице, Леонид Брежњев, Хелмут Шмит, Јасер Арафат, Моамер ел Гадафи, Роберт Мугабе и многи други.
Колико је скуп био важан, говори и податак да је Џими Картер, који је изостао због болести, осим државне делегације на Титову сахрану послао и своју мајку.
Тито је сахрањен у Кући цвијећа на Дедињу 8. маја 1980. године, Југославија је тог дана постала центар свијета. Поред Броза од 2013. године почива и супруга Јованка.
Сматра се да је покрет отпора који је Јосип Броз Тито предводио био најјачи на тлу на Европе западно од Совјетског Савеза и отуда је из Другог свјетског рата изашао као прослављени ратни командант.
Јосип Броз рођен је у Кумровцу, у Загорју, недалеко од границе са Штајерском, највјероватније 7. маја 1892. Његов отац био је Хрват, а мајка Словенка.
Након неуредног основног школовања у родном мјесту, занат је учио у Сиску. Наводно убрзо по доласку у Загреб 1910. године постао је активан у радничком покрету, када постаје члан локалне Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније.
Каснијих година радио је у Камнику, Крањска, Ченкову, Чешка, код Минхена у Баварској, Бечком Новом месту, али се нигдје није дуже задржавао.
На одслужење војног рока одлази 1913. године, гдје се истакао како стицањем подофицирског чина, тако и као другопласирани на такмичењу у мачевању у војсци Аустрогарске. Побједник је иначе био један од надвојвода из кућа Хабзбург.
Пошто је Беч започео Први свјетски рат нападом на Србију, нашао се на фронту. У прво вријеме ратовао је на српском фронту. У његовим каснијим званичним биографијама тај податак је био занемарен, истицало се једино да се због недисциплине тада нашао заточен у Петроварадину. Потом је упућен на руски фронт, у Галицију.
Маја 1915. године након рањавања, Руси га заробљавају. Остатак Првог свјетског рата проводи у Русији, гдје је одбио да се прикључи југословенској добровољачкој формацији.
У каснијим биографијама навођено је да је био учесник Октобарске револуције, што није истина.
Током боравка у Западном Сибиру, оженио се малољетном кћерком човјека на чијем имању је радио.
У јесен 1920. са супругом одлази у новообразовану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.
До 1925. године живио је у месту Велико Тројство, недалеко од Бјеловара, гдје је радио у млину. Ту му се родило четворо деце, од којих је преживео једино Жарко.
Потом је боравио у Загребу, Краљевици, Београду, Смедеревској Паланци, да би се 1927. године вратио у Загреб. Био је званично индустријски радник, а заправо више посвећен синдикално партијском раду.
Хапшен је 1927. и 1928. године, након што је осуђен на пет година робије, из затвора излази у марту 1934. године. Након чега постаје члан Политбироа КПЈ и професионални комунистички функционер.
Према свједочењу Васе Казимировића, касније историчара, који је тада био скојевац и као партијски курир преносио новац за високе партијске функционере, Коминтрена је тада плаћала у рангу примања директора банака у Краљевини Југославији.
Током друге половине тридесетих успјело му је да уклони са челних мјеста у партији више истакнутих функционера, почев од претходног лидера КПЈ Милана Горкића (Чижинског), односно конкуренте попут Лабуда Кусовца или Петка Милетића.
Од краја 1937. године представљао се као генерални секретар ЦК КПЈ. Током Грађанског рата у Шпанији, према појединим, непровереним наводима, одлучивао је о судбинама појединих истакнутих партијских званичника.
Успјело му је да преживи период Великих чистки у Совјетском Савезу, иако је тамо боравио током знатног дјела 1938. и 1939. године, док је већи дио првака КПЈ ликвидиран, или је у најбољем случају завршио у логорском систему ГУЛАГ.
Јосип Броз у октобру 1940. године и формално долази на чело КПЈ.
Пошто је Југославија у априлу 1941. године окупирана, из Загреба одлази у Београд, гдје ће послије налога из Москве, који је услиједио пошто је Совјетски Савез нападнут, започети организацију устанка у Србији.
Као врховни командант НОПОЈ предводио је отпор у окупираној Југославији, што је крунисано великом побједом.
Поступно, крајем 1943. године успјело му је да се наметне као главна снага отпора унутар Југославије и у очима званичног Лондона.
Као неприкосновени лидер социјалистичке Југославије предводио је земљу од ослобођења 1944/1945. године, па све до смрти у мају 1980. године.
Формално, од 1943. до 1963. године био је предсједник Владе Југославије, а потом предсједник државе. Паралелно, све вријеме предводи КПЈ, односно од новембра 1952. године, Савез комуниста Југославије.
Звање маршала носио је од Другог засједања АВНОЈ-а, крајем новембра 1943. године.
У прво вријеме био је највјернији савезник Москве, али је Стаљин одлучио да га се ријеши, што је објелодањено крајем јуна 1948. године. Резолуцујом Информбироа, поступно се ослања на Запад.
У Вашингтону је тада одлучено да му се упути помоћ, с циљем урушавања монолитности комунистичке интернационале.
Уживао је затим знатну војну, финансијску и другу помоћ од Сједињених Америчких Држава.
У условима Хладног рата, и паралелног процеса деколонизације, успјело му је да се поступно, крајем педестих и раних шездестих, наметне као један од лидера такозваних Трећег свијета, односно Покрета несврстаних, чији је био оснивач, заједно са Нехруом и Насером.
У унутрашњој политици осмишљен је тада специфичан југословенски пут, назван социјалистичко самоуправљање, што је подразумијевало и увођење тржишних механизма, уз друштвену својину, у чему је било успјеха.
Паралелно је поред формалног федералног уређења, временом спровођења све даља децентрализација, па је од Устава 1963. године, а у потпуности Уставом из 1974. године, сва реална власт пренијета на ниво федералних јединица, односно републичких партија.
Заједничке су остале, а и то не у потпуности, одбрана, спољна и фискална политика, при чему је свуда спровођен такозвани кључ, с циљем такозване равноправне заступљености уз обавезан консензус представника свих република и покрајина.
Било је то, како се показало, нефункционално, деструктивно устројство, које је онемогућило опстанак Југославије.