ФолклорФото: илустрација
Новосадски књижевник Ненад Грујичић каже за Срну да је "фасцинантна истовремена свјежина и старина ојкаче, јединствене поетско-вокалне творевине чији су творци Срби из Крајине и са Динаре".
"Вјечну младост ојкаче најбоље илуструје она из Кочићевог времена:
`Тешко части кад робује власти/ туђој власти у вр`јеме пропасти!`
И заиста, та ојкача, као да је писана у садашњем историјском, али и политичком тренутку Србије, истиче Грујичић.
Тим поводом у Етнографском музеју у Београду основан је Центар за нематеријално културно наслеђе Србије, који ће имати задатак да штити ојкачу.
"Уласком ојкаче у национални регистар, крајишко-динарска културна баштина у Србији ослобађа се апатридне позиције и чврсто се прима у њено тло и дух, као равноправни чинилац укупне баштине српског културног корпуса и традиције“ - наводи Грујичић.
Упис у Регистар посебно је битан због својатања ојкаче у Хрватској.
"Хрвати су номиновали ојкање за свјетску културну баштину на листи УНЕСКА, јер је наводно ојкача само њихова, што је ноторна неистина. Тиме је извршено дубоко чишћење националног српског корјена на терену данашње Хрватске" - упозорава Грујичић.
Он сматра да ће српска национална заједница у Републици Српској и БиХ морати, попут Србије, да што прије институционално заштити ојкачу.
Потребно је што прије утемељити ојакчу као дио културне баштине, то јест институционално је заштитити и тиме оснажити укупну позицију српског нематеријалног културног насљеђа на Балкану.
Према Грујичичевим ријечима, то значи, уз аргументован и реалан утицај, конкретан пробој ка листама УНЕСКА. Јер, ојкача недвојбено припада српском етносу и Српској, у цијелој БиХ и, конкретно, у Крајини.
Ојкача је десетерачки двостих, који карактеришу довитљивост и шеретлук.
"Ојкачу красе и истинољубовост и искреност. И, кад је најврлетнији, ласциван или еротски, тај двостих је добронамјеран и радостан. Ничему се у стиховима ојкаче не робује, нити клања.
Једноставно, ојкача громовито разбија лажне предрасуде и пуритански стид", констатовао је Ненад Грујичић.
Он је своја вишегодишња истраживања на терену везана за ту поетску и музичку форму српског народа преточио у књигу "Ојкача", која је доживјела чак пет издања.
Ојкача се у стручној литератути води као поетско-музичка, односно поетско-вокална форма, коју су њени творци Срби Крајишници и Срби Динараци одомаћили у Србији.
