Тадићева "Парадигма уније"
Четврта књига у циклусу започетом дјелом "Поље сукоба", а настављеном књигама "Дејтонско право" и "Дејтонска политика", не доноси сензационалистичке тезе нити обећања брзог помирења.
Напротив, Тадићев приступ је хладан, академски, што је у домаћем јавном простору постало ријетка појава. Аутор поставља питање које већ деценијама лебди над земљом: може ли постојати политички оквир који ће истовремено уважити колективне идентитете, право народа на самоопредјељење и нужност заједничког живота?
"Парадигма уније" нуди кохабитацију два модела.
Први је споразумна унија БиХ, замишљена као простор заједничких интереса и владавине права. Други је концепт суверених држава које је чине, као легитимног израза политичких воља конститутивних народа. Књига заправо покушава пронаћи оно што европска политичка мисао већ вијековима тражи: равнотежу између слободе и стабилности.
У том смислу, Тадићево дјело подсјећа на стару дилему европских федерација и конфедерација - од Хабзбуршке монархије до Европске уније, гдје је питање увијек исто: како помирити различите историје унутар једног политичког простора, а да се не произведе нови циклус доминације и отпора.
Али, управо ту лежи и највећа осјетљивост ове књиге. У земљи у којој свака расправа о уставном преуређењу готово аутоматски бива прочитана као политичка пријетња, Тадићев текст ће неизбјежно бити тумачен не само као интелектуални, већ и као политички акт.
Његови критичари ће у концепту "суверених држава" видјети прикривени легитимитет за дезинтеграцију БиХ.
Његови присталице, пак, уочаваће покушај да се дуготрајни сукоби преведу у правни и договорни оквир.
Оно што "Парадигму уније" ипак издваја од већег дијела регионалне политичке публицистике јесте одсуство агресивне реторике.
Књига не тражи мобилизацију, већ расправу. Не нуди митологију, већ модел. У региону који још живи у сјени ратова деведесетих, то само по себи представља извјесну интелектуалну провокацију.