Поповић: Додик може бити кандидат за све функције осим за предсједника Републике Српске
- Тачно је да одређене законске одредбе предвиђају да правне посљедице осуде наступају по сили закона. Међутим, моје правно становиште одувијек је било да правно дејство могу производити само оне посљедице које су јасно садржане у диспозитиву, односно изреци пресуде. Ништа што није наведено у изреци не може само по себи обавезивати - истиче Поповић.
Према његовим ријечима, свака пресуда представља посебан правни акт и због тога све битне правне посљедице морају бити прецизно наведене како не би било простора за различита тумачења и правну несигурност.
- У конкретном случају постоје два супротстављена правна становишта. Према првом, правне посљедице производи само оно што је наведено у изреци пресуде. Како правне посљедице осуде нису наведене у диспозитиву, може се аргументовано тврдити да нису ни наступиле. Друго становиште полази од одредаба чланова 113, 114, 115. и 203а Кривичног закона БиХ и заступа став да правне посљедице осуде наступају аутоматски, по сили закона, даном правоснажности пресуде - наводи Поповић.
Он сматра да постоји озбиљан правни аргумент који иде у прилог првом становишту.
- Члан 203а прописује врсте правних посљедица, али не прописује њихово трајање. Истовремено, суд у изреци пресуде није одредио временски период у којем би те посљедице трајале. Да је закон прописао тачно одређено трајање правних посљедица, њихово навођење у изреци не би било неопходно. Међутим, пошто трајање није одређено законом, суд је, по мом мишљењу, био дужан да га прецизира у изреци пресуде. Како то није учињено, отвара се питање да ли су те посљедице уопште могле наступити - појашњава Поповић.
Додаје да се у кривичном праву свака нејасноћа мора тумачити у корист осуђеног.
- Због тога се може заступати став да правне посљедице нису ни наступиле или да су евентуално трајале најкраћи могући период, будући да закон не прописује њихово минимално трајање. Сматрам да је циљ тужилаштва и суда био да се забрани обављање функције предсједника Републике Српске, а не неодређен број других јавних функција - наводи Поповић.
- Због свега наведеног сматрам да постоје озбиљни правни аргументи за став да Милорад Додик може бити кандидат за све функције осим за предсједника Републике Српске, јер је једино та забрана изричито садржана у изреци пресуде, док остале евентуалне правне посљедице нису јасно одређене ни у погледу садржаја ни у погледу њиховог трајања - закључио је академик Витомир Поповић.