Свједочанство Жељка Лазића о брату Ристи и страдању мјештана насеља Брана Бачићи: Није знао да мрзи, није био рођен за таква времена

Иако је прије рата живио у Њемачкој и имао успјешну фудбалску каријеру, Ристо није желио да напусти родни крај, родитеље и народ са којим је одрастао, каже његов брат Жељко.
Жељко је рођен 1970. године у засеоку Брана Бачићи код Кравице. Одрастао је у бројној и вриједној породици са браћом Миодрагом и Ристом. Живјело се од пољопривреде, рада и слоге.
- Ми смо стварно много радили. Тако смо били васпитани да нисмо знали рећи – нећу - присјећа се Жељко.
Браћа су била добри ученици, а Ристо је захваљујући спортском таленту изградио и професионалну фудбалску каријеру у Њемачкој. Миодраг је радио у Новом Саду. Обојица су имала прилику да остану далеко од рата, али су се вратили у завичај када су почели први сукоби.
Прије рата у овом крају живјело се мирно. Људи су се познавали, сарађивали и радили једни са другима. Међутим, како су стизале вијести о нападима на српска села и првим жртвама у Подрињу, постало је јасно да се опасност приближава и Бачићима.
Мјештани су због његове смирености, поштења и ауторитета тражили да Ристо Лазић буде командир Бачићке чете, а он је ту дужност прихватио као обавезу према свом селу и комшијама. Данима је обилазио положаје, организовао страже и бринуо о људима.
- Није спавао три или четири сата дневно - свједочи Жељко.
Иако је важио за снажног човјека, рат га је дубоко погађао.
- На моменте сам га затицао како плаче - каже даље Жељко.
Најтеже му је падало страдање народа и чињеница да су се људи нашли у времену у којем су морали да бране голи опстанак.
- Није знао да мрзи. Није био рођен за таква времена - каже Жељко.
Ристо је погинуо у засједи 22. октобра 1992. године. Други брат Миодраг, тешко је рањен. Вијест је стигла до Жељка као најтежи ударац који је могао замислити.
У тренутку када су му саопштили да је Ристо погинуо, није знао ни да ли ће Миодраг преживјети.
- Знам само да су ми рекли да је Миодраг жив, али тешко рањен - рекао је Жељко.
Смрт брата заувијек је промијенила живот породице Лазић. Ипак, страдања ту нису стала.
Само неколико мјесеци касније, на Божић 1993. године, услиједио је напад на Кравицу и околна села. Жељко се и данас са посебним поносом сјећа своје мајке Невенке.
Када је кренуо на положај, видио је како носи торбу и пушку.
- Каже: "Ја идем са тобом" - присјећа се Жељко.
Није могла мирно да чека док су јој синови на линији, а као и многе српске мајке Подриња, и она је била спремна да брани свој дом и породицу.
На породичном имању у Бачићима подигнута је чесма у знак сјећања на Ристу. Жељко и данас ту долази са братом Миодрагом, ратним војним инвалидом, да се присјете човјека којег није одликовала само храброст, већ и доброта.
Комплетно свједочанство Жељка Лазића доступно је на званичној страници Меморијалног центра Републике Српске на сљедећем линку.
Поводом обиљежавања 34 године од страдања Срба у Средњем Подрињу и Бирчу, Меморијални центар Републике Српске приказује серијал до сада недовољно познатих свједочанстава широј јавности о страдању српског народа на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата. Свједочанства се објављују свакодневно на дигиталним платформама Меморијалног центра Републике Српске.
Централна комеморација у сјећање на страдање 3.267 Срба Средњег Подриња и Бирча биће одржана у Братунцу 4. јула, уз овогодишњу поруку:
У БРАТУНАЦ СЕ НЕ ЗОВЕ, У БРАТУНАЦ СЕ ИДЕ
