"Власништво над имовином у БиХ није политичко, већ уставноправно питање, чији одговор је у важећем уставном поретку"
- Наша позиција је досљедна и неће се мијењати. Имовина припада ентитетима, Републици Српској и Федерацији БиХ, а не било каквом државном нивоу власти. Имовина је један од кључних конститутивних елемената државности, а за Републику Српску она представља темељ њеног уставног субјективитета - наведено је у саопштењу.
Саопштење Удружења правника Републике Српске Срна преноси у цијелости:
Удружење правника Републике Српске обратило је пажњу на документ Центра за геополитичка истраживања /ГЕОПОЛ/ из Сарајева, представљен као независни допринос расправи под насловом "Питање државне имовине БиХ" /Сарајево, 2026/.
Иза умјерене академске форме и позивања на државну опстојност и европску будућност, овај документ заступа тезу која нема упориште ни у Дејтонском мировном споразуму, ни у Уставу БиХ, ни у досадашњој пракси Уставног суда БиХ. Дужни смо да на то реагујемо јасно, аргументовано и без увијања.
I Питање имовине је уставноправно, а не политичко питање
Прва и темељна замјерка приједлогу ГЕОПОЛ-а тиче се саме природе спора. Документ настоји да питању државне имовине приступи, како сам наводи, изван дневнополитичких и страначких оквира. Тај реторички оквир, међутим, прикрива суштину.
Питање власништва над имовином у БиХ није политичко питање о коме се преговара, нити питање европске будућности које се рјешава прагматичним компромисом. То је уставноправно и правно питање, чији је одговор већ садржан у важећем уставном поретку.
Наша позиција је досљедна и неће се мијењати. Имовина припада ентитетима, Републици Српској и Федерацији БиХ, а не било каквом државном нивоу власти. Имовина је један од кључних конститутивних елемената државности, а за Републику Српску она представља темељ њеног уставног субјективитета. Свако настојање да се имовина централизује на нивоу БиХ није правна интерпретација, него политички пројекат прекрајања Дејтона у правном руху.
II Дејтонски мировни споразум је међународни уговор који се поштује, а не прекраја
Дејтонски мировни споразум остаје централни и обавезујући правни оквир. Он није обичан политички документ, него међународни уговор са једанаест анекса. Његов Анекс 4 јесте Устав БиХ, и он није само дио међународног уговора, него и дио међународног права.
Овдје је важно нагласити правну специфичност коју приједлог ГЕОПОЛ-а потпуно превиђа. Устав БиХ није донесен онако како европска правна школа подразумијева доношење устава. Нису га донијеле домаће институције нити уставотворна скупштина, него га је донио мировни уговор. Тек је Амандманом И, о Брчко Дистрикту, дјелимично постао и дио домаћег права. Ради се, дакле, о уставу који је по свом поријеклу акт међународног права.
На међународне уговоре примјењује се темељни принцип пацта сунт серванда, што значи да се уговори поштују и проводе, а не једнострано мијењају. Анекс 4 је утолико специфичнији што сам предвиђа механизам сопствене измјене, што је нетипично за међународне уговоре.
Али управо зато свака измјена мора ићи кроз тачно прописану уставну процедуру, а не кроз тзв. полицy приједлоге, тумачења експертских центара или наметнуте одлуке. Анекс 4 недвосмислено успоставља високо децентрализован уставни поредак у коме надлежности, укључујући власништво над имовином, припадају нивоу ентитета.
III Анекси 8 и 9 потврђују ентитетско власништво
Уставна архитектура Дејтона потврђује се и кроз остале анексе. Анекс 8, о националним споменицима, и Анекс 9, о јавним предузећима, несумњиво потврђују да се ради о имовини и управљању на нивоу ентитета.
Цјелокупна уставна структура одражава висок степен децентрализације, не као пропуст, него по дизајну. Приједлог ГЕОПОЛ-а ту децентрализацију третира као проблем који треба ријешити централизацијом. Ми је третирамо као темељ уставног поретка који треба бранити.
IV И сами високи представници потврђују ентитетско власништво
Посебно је занимљиво што чак и мјере високих представника, уведене од 2005. године, којима се ограничава располагање тзв. државном имовином, заправо иду у прилог нашој позицији. Те мјере не редефинишу власништво над имовином нити га преносе на државни ниво, него индиректно, а заправо изричито, потврђују да се имовина држи на нивоу ентитета.
Од мандата Педија Ешдауна па надаље, кроз све касније мандате, високи представници су задржали досљедну интерпретацију. Тај континуитет кроз различите мандате не одражава никакву промјену у власништву, него потврђује да власништво није ни било спорно. Забрана располагања нечим логички претпоставља да то нешто некоме припада, а то су ентитети.
V Брчко дистрикт је модел који обара тезу о централизацији
Брчко дистрикт је најбољи доказ против тезе да имовина природно припада државном нивоу. И тамо је закон наметнут, али је дистрикт потом у потпуности превео сву имовину на себе. Сва имовина дистрикта данас је имовина дистрикта. Ако је децентрализовани, локални ниво могао постати пуни власник имовине на својој територији, онда је правно неодрживо тврдити да имовина мора бити концентрисана на државном нивоу. Брчко не потврђује централизацију, него је демантује.
VI Уставни суд БиХ није досудио имовину држави
Приједлог ГЕОПОЛ-а позива се на праксу Уставног суда као да она иде у прилог централизацији. Чињенице говоре супротно.
Када је оспораван члан 68. Устава Републике Српске, који уређује својинске, имовинске и облигационе односе, Уставни суд БиХ је потврдио да Република има право на ту врсту односа. Суд је утврдио да је процес приватизације предузећа и банака спроведен на нивоу ентитета у складу са Уставом БиХ, чиме је директно потврдио ентитетску надлежност над имовином.
У одлуци У-1/11, у овој кључној одлуци, Уставни суд БиХ није досудио имовину држави. Напротив, суд је изричито указао да рјешење питања мора доћи кроз законодавни процес, односно кроз Парламентарну скупштину БиХ. Суд, дакле, није рекао чија је имовина, него је рекао да то није питање за судско досуђивање, него за договор и закон. Свако ко ту одлуку представља као потврду државног власништва погрешно је тумачи или је свјесно искривљује.
VII Споразум о сукцесији не уређује унутрашње власништво
Споразум о питањима сукцесије из 2001. године редовно се злоупотребљава у овој расправи. Подсјећамо, и то потврђују и сами високи представници, да се тај споразум односи искључиво на односе између држава насљедница бивше СФРЈ. БиХ у том споразуму наступа као сукцесор у односу на бившу СФРЈ.
Сукцесија нема никакве везе са унутрашњим власничким односима у БиХ и не може бити правни основ за централизацију имовине на нивоу државе.
VIII И домаћи лидери су потврдили ентитетско власништво
Најзад, ентитетско власништво потврђено је и праксом самих домаћих институција.
Током 2007. и 2008. године, Република Српска и Федерација БиХ закључиле су споразум о располагању непокретном и покретном перспективном војном имовином. Тим споразумом изричито је утврђено да су ентитети власници те имовине. Управо као власници, ентитети су били спремни да перспективну војну непокретну имовину уступе Оружаним снагама БиХ на коришћење, док им је потребна, уз обавезу да се иста након тога врати. Не може уступити онај ко није власник. Сам акт уступања је признање власништва.
Закључак
Сви покушаји прекрајања Дејтонског мировног споразума, који је међународни уговор и дио међународног права, за Републику Српску су правно неутемељени и ништави.
То питање је ријешено стављањем потписа свих страна на документ који је уредио сва кључна питања у БиХ, па тако и питање имовине. Пракса од потписивања Дејтонског споразума до данас, од анекса, преко мјера високих представника, до одлука Уставног суда и споразума самих ентитета, ту тезу је непрекидно потврђивала.
Документима попут овог ГЕОПОЛ приједлога не оспоравамо право на мишљење нити на учешће у јавној расправи. Али оспоравамо настојање да се политички пројекат централизације упакује у наводно независну правну анализу и представи као неминовност европског пута. Европски пут се не гради рушењем уставног поретка једне стране, него поштовањем договореног.
Ту стављамо тачку, али и црвену линију. Та линија ће се бранити свим расположивим правним средствима и демократским праксама. Република Српска своје уставноправно власништво над имовином не доводи у питање, не препушта на преговарачки сто и не уступа никаквим тумачењима, без обзира на то ко иза њих стоји.